Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8., 238. i 240. ZPP jer je odlučivao na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na radnom mestu konobar u hotelu „BB“ na ... na osnovu ugovora o radu od 19.08.1991. godine. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog br. .. od 04.05.2012. godine (usled očigledne pogreške u pisanju nižestepenih odluka navedeno da je od 08.07.2011. godine) za poslove u restoranu izbrisano je radno mesto konobara jer je predviđeno „0“ izvršilaca u stalnom radnom odnosu na tom radnom mestu. Odlukom Upravnog odbora tuženog br. 341 od 23.05.2012. godine, utvrđeno je da će zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom devet zaposlenih na neodređeno vreme od ukupno 53 zaposlena na neodređeno vreme na dan donošenja odluke, uz davanja ovlašćenja generalnom direktoru da za zaposlenog koji je utvrđen kao tehnološki višak donese rešenje o otkazu ugovora o radu. Rešenjem generalnog direktora tuženog br. .. od 28.05.2012. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu (sa pratećim aneksima) na osnovu članova 158. i 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled tehnoliških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenog obima posla. Prema ponudi br. .. od 20.06.2012. godine (i drugim ponudama) kod tuženog se ukazala potreba za obavljanjem „privremenih“ poslova na kojima je tužilac radio pre donošenja predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu. U vreme otkaza tužilac ostvario 23 godine radnog staža, imao je 57 godina života, sa obavezom izdržavanja dvoje maloletne dece, a jedno vreme je imao registrovanu SZR preko koje nije ostvario prihode jer je bio u finansijskom minusu. Visina minimalne zarade za april 2012. godine iznosila je 19.320,00 dinara neto, za ostvarenih 168 sati rada („Službeni glasnik RS“ br. 22/12).

U vreme donošenja pobijanog rešenja o otkazu u hotelu „BB“ na ... na radnom mestu konobar je bilo četiri izvršilaca i svi su dobili otkaz, a nakon nekoliko dana od donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužilac je dobio ponudu od tuženog da se javi zbog rada na određeno vreme, što nije prihvatio jer je imao saznanje da je tuženi angažovao sezonce. Hotel je radio, održavao se seminar i data je evidencija za jul, prema kojoj je jedan radnik imao puno radno vreme, čak 70 sati prekovremenog rada, drugi radnik 46 sati prekovremenog rada, što ukazuje da je bilo potrebe za radom i nije bilo uslova da se konobari proglase za tehnološki višak. Iz iskaza rukovodioca – menadžera hotela „BB“ na ... (u vreme kada su konobari zaposleni na neodređeno vreme kod tuženog dobili otkaze), utvrđeno je da njemu nije poznato kada je donet novi Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog, niti da li je objavljen u hotelu „BB“, da su svi konobari iz ovog hotela bili proglašeni tehnološkim viškom jer je hotel prestao da radi u aprilu ili maju 2012. godine, a ponovo počeo sa radom u decembru 2012. godine. Iz iskaza lica koje je bilo šef tužiocu i njegovim kolegama utvrđeno je da je on bio upoznat sa Pravilnikom o izmenama i dopunama sistematizacije radnih mesta kod tuženog, ali i da taj pravilnik nije bio objavljen, a da je nakon donošenja predmetnog rešenja o otkazu pozvao tužioca, po nalogu direkcije, da dođe i zaključi ugovor po kome je trebalo da radi 5 – 6 dana što ni tužilac, a ni ostali konobari nisu prihvatili.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su bili stanovišta da tužiocu pripada pravo na traženu pravnu zaštitu, pozivajući se na odredabe člana 179. stav 1. tačka 9. tada važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 54/09) i odredbe članova 4., 8. tačka 1. i 9. tačka 1. Konvencije o prestanku radnog odnosa. Zaključili su da je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito jer je doneto s pozivanjem na tehnološke, ekonomske i organizacione promene, koje nisu imale objektivnu strukturnu vrednost. Ovo stoga što nisu konkretizovani kriterijumi i merila na osnovu kojih će određeni broj zaposlenih kod tuženog postati tehnološki višak, niti je određeno na kojim radnim mestima taj višak postoji, već je donetim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova broj izvršilaca za poslove konobara sveden na „0“, koje izmene su bile suštinski formalne, nakon čega je u odluci Upravnog odbora od 23.05.2012. godine samo označeno da će doći do prestanka potrebe za radom devet zaposlenih na neodređeno vreme. Tokom postupka utvrđeno je da je u vreme donošenja predmetnog rešenja kod tuženog postojala potreba za radom tužioca na njegovom dotadašnjem radnom mestu (konobar), na šta ukazuje ponuda br. .. od 20.06.2012. godine (i druge ponude), u kojoj je navedeno da se ukazala potreba za obavljanjem „privremenih“ poslova na kojima je tužilac bio raspoređen pre donošenja predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu, iskazi tužioca i svedoka, kojima je prvostepeni sud poklonio veru, tako da nikada nije prestala potreba za radnim mestom konobar i radom kod tužioca. Pored toga, tuženi nije preduzeo sve što je bilo potrebno radi eventualnog raspoređivanja tužioca na odgovarajuće mesto saglasno odredbi člana 171. stav 1. tačka 3. Zakona o radu jer iz iskaza tužioca proizilazi da mu tuženi pre donošenja predmetnog rešenja nije ponudio druga radna mesta u skladu sa stručnom spremom koju poseduje iako se u rešenju konstatuje da se na tužioca ne može primeniti ni jedna mera, odnosno da mu se ne može obezbediti ni jedno pravo u skladu sa Zakonom o radu. Prilikom odlučivanja, posebno su imali u vidu identičnu činjeničnu i pravnu situaciju, kao kod tužioca, sa zaposlenima VV i GG (na radnom mestu konobar) u odnosu na koje su presudom Osnovnog suda u Raškoj P1 172/14 od 19.02.2015. godine (pravnosnažna 10.05.2016. godine), donetoj u parnici po njihovoj tužbi, poništena rešenja generalnog direktora tuženog br. .. i .., oba od 28.05.2012. godine, kojima su im otkazani ugovor o radu i naloženo tuženom da tužioce vrati u radni odnos i rasporedi ih na poslove koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi. Drugostepeni sud je dodatno izneo argumentaciju da je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito jer tuženi nije dokazao da je u smislu člana 196. stavov 1. i 4. Ustava RS Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kojim je ukinuto radno mesto tužioca (konobar), odnosno broj izvršilaca je sveden na „0“ objavio na oglasnoj tabli.

Shodno opredeljenom tužbenom zahtevu od 13.05.2020. godine, nižestepeni sudovi su obavezali tuženog da tužiocu naknadi štetu u vidu 18 izgubljenih zarada za period od 01.07.2012. godine do 01.08.2014. godine u iznosu od 347.760,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.11.2020. godine kao dana presuđenja do isplate u smislu člana 277. ZOO, s pozivom na član 191. stavovi 2. i 4. tada važećeg Zakona o radu, polazeći od minimalne zarade koju je tužilac ostvario u aprilu mesecu 2012. godine kod tuženog kao mesecu koji je prethodio donošenju rešenje o otkazu ugovora o radu (19.320,00 dinara), ceneći sve relevantne okolnosti (23 godine radnog staža tužioca u vreme otkaza, 57 godina života u to vreme, obavezu izdržavanja dvoje maloletne dece, da nje imao ostvarenih prihada po drugom osnovu).

Nižestepene odluke su zanovane na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 179. stav 1. tačka 9. tada važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 54/09) poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca ako usled tehnoloških i ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Prema članu 4. Konvencije o prestanku radnog odnosa, na inicijativu poslodavca radni odnos radnika neće prestati ako za takav prestanak ne postoji valjani razlog vezan za sposobnost ili ponašanje radnika ili za operativne potrebe preduzeća, ustanove ili službe. Prema članu 9. tačka 1. u vezi člana 8. tačka 1. Konvencije, sud je ovlašćen da ispita razloge date za prestanak radnog odnosa kao i druge okolnosti vezane za odnosni slučaj i da donese odluku o tome da li je prestanak bio opravdan.

Prema članu 196. stavovi 1. i 4. Ustava Republike Srbije, zakoni i svi drugi opšti akti se objavljuju pre stupanja na snagu, a stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja.

I po oceni Vrhovnog suda, predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu je nezakonito, zbog čega je pravilno poništeno i tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu u visini od 18 izgubljenih zarada za utuženi period. Činjenica na koju je tuženi ukazivao tokom postupka (na koju ukazuje i u reviziji) da je usled smanjenog obima posla u jednoj od organizacionih jedinica tuženog (od ukupno dve) tj. hotelu „BB“ na ... (gde je tužilac radio) postojala potreba za tehnološkim, organizacionim i ekonomskim promenama kod tuženog sama po sebi ne obrazuje dovoljan otkazni razlog. U konkretnom slučaju, tuženi je doneo Pravilnik o izmenama i dopunama pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 04.05.2012. godine (kojim je izmenjen prethodni Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova od 08.07.2011. godine) kojim je izbrisano radno mesto konobara tako što je predviđeno „0“ izvršilaca u stalnom radnom odnosu za ovo radno mesto, pri čemu nije bilo dokaza je o njegovoj objavi na oglasnoj tabli tuženog u smislu člana 196. stavovi 1. i 4. Ustava Republike Srbije i stupanju na snagu. Uprkos tome, ovaj akt je bio osnov za donošenje odluke Upravnog odbora tuženog od 23.05.2012. godine kojom je najavljeno da će zbog tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena kod tuženog u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom devet zaposlenih na neodređeno vreme (od ukupno 53), uz davanje ovlašćenja generalnom direktoru za zaposlenog za koji se utvrdi da je tehnološki višak otkaže ugovor o rad. Nakon toga, usledilo je donošenje rešenja generalnog direktora tuženog od 28.05.2012. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu usled tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena i smanjenog obima posla uz isplatu otpremnine, iako se u tom rešenju ne pominje Pravilnik o izmenama i dopunama pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 04.05.2012. godine.

Sve ovo, suprotno navodima revizije tuženog, ukazuje da za donošenje predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu, iako se poziva na tehnološke, organizacione i ekonomske promene kod tuženog i smanjen obim posla, nije bilo pravnog osnova ni u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova od 08.07.2011. godine jer je tim aktom za radno mesto konobar (na kojem je tužilac radio) bilo sistematizovano 4 izvršilaca, a ni u izmenjenom Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova 04.05.2012. godine kojim je broj izvršilaca na radnom mestu konobar sveden na „0“ jer tuženi izvedenim dokazima nije dokazao u smislu člana 231. ZPP da je taj akt stupio na snagu, pa ni u odluci Upravnog odbora od 23.05.2012. godine kojom su samo najavljene tehnološke, organizacione i ekonomske promene kod tuženog u narednom periodu od 30 dana, a tuženi izvedenim dokazima nije dokazao da je do tih promena zaista i došlo.

Ostalim revizijskim navodima napada se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti revizijski razlog na osnovu člana 407. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Prilikom donošenja odluke Vrhovni sud je imao u vidu da očigledne pogreške u označavanju datuma i godine donošenja Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog (navedeno 08.07.2011. godine, umesto 04.05.2012. godine), nnižestepeni sudovi mogu da otkone donošenjem rešenja o ispravci u smislu člana 362. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković