Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-dr. zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 2014. godine, s tim da je od 2015. godine bio u radnom odnosu na neodređeno vreme na radnom mestu „...“, do prestanka radnog odnosa. Tuženi je dana 23.08.2017. godine dostavio tužiocu ponudu za zaključenje novog ugovora o radu sa razlozima broj ../2017, koju je tužilac primio i odbio da je potpiše. Istog dana tuženi je sačinio službenu belešku u kojoj je konstatovao da je tužilac primio ponudu, da je odbio da je potpiše, te da je ponuda objavljena na oglasnoj tabli poslodavca sa rokom od osam dana, odnosno do 31.08.2017. godine. Nakon proteka zakonskog roka, tužiocu je rešenjem tuženog broj ../2017 od 13.09.2017. godine prestao radni odnos otkazom ugovora o radu, zbog toga što je tužilac odbio da zaključi novi ugovor o radu kojim se menjaju ugovoreni uslovi rada u delu elemenata za utvrđivanje zarade. Rešenje o otkazu ugovora o radu uručeno je tužiocu putem pošte dana 16.09.2017. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, jer je donošenju tog rešenja prethodio postupak koji je tuženi sproveo na način propisan odredbama čl. 171. i 172. Zakona o radu.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 171. stav 1. tačka 5) Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 13/17), propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (u daljem tekstu: aneks ugovora), radi promene elemenata za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenog koji su sadržani u ugovoru o radu u skladu sa članom 33. stav 1. tačka 11) ovog zakona.

Prema odredbi člana 172. stav 1. istog zakona, uz aneks ugovora o radu poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi pismeno obaveštenje koje sadrži: razloge za ponuđeni aneks ugovora, rok u kome zaposleni treba da se izjasni koji ne može biti kraći od osam radnih dana i pravne posledice koje mogu da nastanu nepotpisivanjem aneksa ugovora. Stavom 4. istog člana je propisano da se smatra da je zaposleni odbio ponudu aneksa ugovora ako ne potpiše aneks ugovora u roku iz stava 1. ovog člana.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 2) navedenog zakona, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tač. 1 - 5) ovog zakona.

U konkretnom slučaju, tužiocu je rešenjem tuženog broj ../2017 od 13.09.2017. godine otkazan ugovor o radu zbog toga što je tužilac odbio da zaključi nov ugovor o radu kojim se menjaju ugovoreni uslovi u delu elemenata za utvrđenje zarade, tako da tužiocu radni odnos prestaje 13.09.2017. godine, kao prvog radnog dana po proteku roka od osam radnih dana od dana prijema ponude i novog izmenjenog ugovora o radu. U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je i da je tužilac u periodu od 29.08.2017. do 15.09.2017. godine bio privremeno sprečen za rad (na bolovanju), a prema obrazloženju osporenog rešenja tuženi je i dane iz navedenog perioda kada je tužilac bio na bolovanju računao u rok od 8 (osam) radnih dana koji je tužiocu ostavljen za prihvat ponude, zaključno sa 12.09.2017. godine. S obzirom na to da dani kada je tužilac bio na bolovanju nisu mogli da se računaju u navedeni rok, ne može se smatrati ni da je, u smislu člana 172. stav 4. Zakona o radu, tužilac u konkretnom slučaju odbio da zaključi novi ugovor o radu i da su se dana 13.09.2017. godine stekli uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 2) istog zakona, zbog čega je osporeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu nezakonito.

Nužna pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa zaposlenom, u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, jeste reintegracija zaposlenog, što podrazumeva obavezu poslodavca da ga rasporedi na radno mesto koje je obavljao pre nezakonitog prestanka radnog odnosa ili na druge odgovarajuće poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom, znanjem i sposobnostima.

Imajući u vidu da su sudovi pogrešnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev za poništaj pobijanog rešenja o prestanku radnog odnosa i zahtev da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, Vrhovni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio nižestepene odluke i usvojio tužbeni zahtev, odnosno odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u sporu pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos naknade troškova tužiocu Vrhovni sud je odmerio prema njegovom opredeljenom zahtevu, i to, na ime angažovanja punomoćnika advokata prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br. 43/23 od 26.05.2023. godine), za sastav tužbe iznos od 16.500,00 dinara, za sastav dve žalbe iznos od po 33.000,00 dinara, za sastav revizije iznos od 33.000,00 dinara, za pristup na tri održana ročišta iznos od po 18.000,00 dinara i za pristup na četiri neodržana ročišta iznos od po 9.750,00 dinara, kao i na ime sudskih taksi za dve žalbe iznos od po 2.500,00 dinara i za dve odluke po žalbama iznos od po 2.500,00 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić