.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1988/2022
28.12.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Opština Lipljan, čiji je punomoćnik Vladimir Raičević, advokat iz ..., protiv tužene Opštine Lipljan, koju zastupa Predsednik privremenog organa, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3905/2021 od 15.12.2021. godine u sednici održanoj 28.12.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 3905/2021 od 15.12.2021. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 353/19 od 26.01.2021. godine.
OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 353/19 od 26.01.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je tužena obavezana da mu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade isplati za period od avgusta 2016. godine do januara 2019. godine iznose, sa zakonskom zateznom kamatom navedene u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da mu na ime naknade u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine isplati za period od avgusta 2016. godine do januara 2019. godine, iznose, sa zakonskom zateznom kamatom navedene u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 57.210,00 dinara, a ukoliko ne isplati troškove u roku od 8 dana od dana prijema presude, obavezuje se da plati zakonsku zateznu kamatu od dana izvršnosti presude pa do isplate.
Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1 3905/2021 od 15.12.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1 353/2019 od 26.01.2021. godine, tako što su odbijeni, kao neosnovani, tužbeni zahtevi tužioca da se obaveže tužena da mu naknadi štetu u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade i u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, za period od avgusta 2016. godine do januara 2019. godine, u iznosima, sa kamatom, navedenim u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu referenta u Službi za ... kod Poverenika za ... pri Odeljenju za ... po osnovu rešenja o raspoređivanju broj .. od 28.12.2015. godine, kojim mu je određen koeficijent za obračun i isplatu plate od 8,74. Tako utvrđena zarada tužioca, koja je bila niža od minimalne zarade, uvećana je za 50% zbog radnog angažovanja na Kosovu i Metohiji (tzv.kosovski dodatak), na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je razlika zarade između minimalne zarade i osnovne zarade koja je tužiocu isplaćivana, bez uvećanja po Zaključku Vlade, za sporni period i razlika na ime tzv. „kosovskog dodatka“ obračunatog na zaradu u visini minimalne zarade, za utuženi period.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio i tuženu obavezao da mu naknadi štetu u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade i u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine, nalazeći da osnovna plata zaposlenog za puno radno vreme i standardni učinak ne može biti niža od minimalne zarade. Budući da je tužilac, u spornom periodu, ostvario i pravo na dodatak na zaradu shodno Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, koji dodatak je, prema nalazu i mišljenju veštaka, u pojedinim mesecima bio niži od propisanog, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.
Drugostepeni sud je, preinačio presudu prvostepenog suda tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, kako na ime naknade štete u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade, tako i na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, imajući u vidu da je zarada koju je on primio, sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime tzv. „kosovskog dodatka“ po osnovu Zaključka Vlade, isplaćena u višem iznosu u odnosu na obračunatu minimalnu zaradu, sa uvećanjem po osnovu minulog rada. Po mišljenju drugostepenog suda, obezbeđenim sredstvima iz budžeta i isplatom u skladu sa Zaključkom Vlade, tužiocu je isplaćena plata u visini minimalne zarade, zbog čega je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.
Odredbom člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br. 113/17 i 86/19), propisano je pravo na isplatu minimalne zarade.
Odlukom Vlade Republike Srbije, Zaključkom 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, prihvaćena je informacija o obračunu i isplati plata, zarada i naknada zaposlenima u organima, organizacijama, javnim službama i javnim preduzećima sa teritorije KiM, tako da, prema zaključcima koji su doneti do tog momenta, zaposleni koji žive i rade na teritoriji KiM primaju uvećanu zaradu, ali je saglasno Zakonu o budžetskom sistemu, procenat uvećanja zarade odnosno plate od 100% zamenjen procentom od 50%.
U konkretnom slučaju, tužiocu je plata obračunata u nižem iznosu od minimalne zarade, pa je na taj iznos vršeno uvećanje od 50% mesečno.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, takav obračun nije pravilan.
Tužilac ima pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i pravo na uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je više od minimalne zarade, ali je niža od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje od 50% mesečno. Zbog toga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade, a pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu drugom izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tužiocu su priznati troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika – advokata za sastav revizije od 18.000,00 dinara, prema opredeljenom zahtevu, primenom važeće Advokatske Tarife („Službeni glasnik RS“ br.37/21).
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
