.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1992/2023
27.09.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković, Radoslave Mađarov, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Pudar, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Čeh Karolj“ iz Ade, koju zastupa Opštinsko pravobranilaštvo opštine Ada , radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4822/22 od 25.01.2023. godine, u sednici veća održanoj 27.09.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4822/22 od 25.01.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4822/22 od 25.01.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4822/22 od 25.01.2023. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Senti P1 173/21 od 06.10.2022. godine, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu, za period od 01.09.2018. godine do 31.08.2021. godine, na ime naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada isplati iznos od 31.180,00 dinara sa zateznom kamatom od 01.09.2021. godine do isplate i iznos od 7.219,88 dinara po osnovu obračunate zatezne kamate do 31.08.2021. godine, a preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 71.372,00 dinara. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 10/2023), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).
Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. Pravnosnažnom presudom obavezana je tužena da isplati tužiocu naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u lokalu, u mestu ..., jer je zbog udaljenosti od mesta stanovanja do mesta rada, tužilac imao stvarne i opravdane troškove prevoza, a tužena je tužiocu plaćala troškove međugradskog prevoza, ali ne i troškove prevoza u lokalu, u mestu ..., koje je plaćala zaposlenima sa prebivlašitem u ... . O ovom pravu tužioca i visini tražene naknade, nižestepeni sudovi su odlučili pravilnom primenom odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015), koji ne zahtevaju ni novo, niti drugačije tumačenje. Pobijana drugostepena presuda ne odstupa od sudske prakse po pitanju prava zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada. Ona je u skladu je pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u predmetima sa pravnim i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, po kome je suština prava zajemčenog članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu da se zaposlenom isplati nadoknada za troškove prevoza od mesta stanovanja do mesta zaposlenja, ako zbog razdaljine između tih mesta zaposleni te troškove evidentno ima. Opredeljenje zakonodavca da se visina naknade prizna u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza, i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično). Ukazivanje tužene na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.
Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.
Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi isplate podneta je 28.12.2020. godine, a vrednost predmeta spora u smislu odredbi člana 28 ZPP je 31.180,00 dinara.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi naped propisani imovinski cenzus , revizija nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
