U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Radomir Spasojević, advokat iz …, protiv tuženog ... preduzeća „BB“- ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 807/2015 od 24.06.2015. godine, u sednici održanoj 28.09.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 807/2015 od 24.06.2015. godine u stavu prvom izreke, tako što se odbija žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 399/14 od 06.02.2015. godine u delu prvog stava izreke kojim je dosuđeno tužiocu 164.534,50 dinara i u stavu trećem izreke.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka od 36.000,00 dinara u roku od 15 dana od dostavljanja otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 399/14 od 06.02.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza u periodu od 01.11.2010. godine do 18.04.2013. godine plati ukupno 586.941,49 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačno opredeljen mesečni iznos bliže određen u izreci presude od dospelosti do isplate; stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog regresa u periodu od 01.11.2010. godine do 18.04.2013. godine, plati ukupno 91.863,70 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos bliže određen u izreci presude. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene naknade zarade za vreme suspenzije do pripadajuće zarade u periodu od 19.07.2010. godine do 29.09.2010. godine plati ukupno 27.093,75 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos bliže određen u izreci presude; stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova spora plati 161.225,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.12.2015. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 807/2015 od 24.06.2015. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 399/14 od 06.02.2015. godine u delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza u periodu od 01.11.2010. godine do 18.04.2013. godine, plati iznos preko iznosa od 409.056,29 dinara do iznosa od 586.941,49 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos bliže određen u izreci presude, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene naknade zarade do pripadajuće zarade, za period udaljenja od 19.07.2010. godine do 29.09.2010. godine, plati ukupno 27.093,75 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos bliže određen u izreci presude; stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 399/14 od 06.02.2015. godine u preostalom delu stava prvog izreke, u stavu drugom i četvrtom izreke; stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi od 9.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 1255/10 od 14.04.2011. godine poništeno je rešenje tuženog od 29.09.2010. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad saglasno odgovarajućem ugovoru o radu i aneksima. Pre otkaza ugovora o radu, tužilac je bio udaljen sa rada u periodu od 19.07. do 29.09.2010. godine na osnovu rešenja tuženog br. 01-2459 od 16.07.2010. godine, zbog učinjene povrede radne obaveze. Za vreme privremenog udaljenja tužilac je ostvarivao naknadu zarade u visini 1/3 osnovne zarade. Razlika između isplaćene naknade zarade za period udaljenja i pune zarade iznosi 27.093,75 dinara. Tužilac je bio u radnom odnosu na određeno vreme u preduzeću „VV“, u periodu od 01.10.2010. godine do 31.10.2010. godine i ostvario je zaradu od 16.156,99 dinara za oktobar 2010. godine. Kod Nacionalne službe za zapošljavanje tužilac je bio prijavljen u evidenciji lica koja traže zaposlenje u periodu od 04.11.2010. godine do 18.04.2013. godine, a u periodu od 01.11.2010. godine do 31.10.2011. godine primio je novčanu naknadu u ukupnom iznosu od 164.543,50 dinara, odnosno mesečno po 13.711,21 dinar. Iz nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da zarada koju bi tužilac ostvario na radu kod tuženog u periodu od 01.10.2010. godine do 18.04.2013. godine iznosi ukupno 589.747,98 dinara. Kada se uzme u obzir ostvarena zarada od 16.159,99 dinara u oktobru 2010. godine, kada je bio zaposlen u preduzeću „VV“, zarada koju bi tužilac ostvario na radu kod tuženog iznosi 573.590,79 dinara. Kada se od naknade štete u vidu izgubljene zarade od 573.590,79 dinara, oduzme iznos primljene naknade kod Nacionalne službe za zapošljavanje od 164.534,50 dinara, dobije se iznos od 409.056,29 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu zbog nezakonitog otkaza u visini izgubljene zarade od 586.941,49 dinara i na ime razlike zarade za vreme privremenog udaljenja od 27.093,75 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza za iznos od 164.534,50 dinara, sa obrazloženjem da je ovaj iznos tužilac ostvario kod Nacionlane službe za zapošljavanje u periodu od 01.11.2010. godine do 31.10.2011. godine, kao korisnik novčane naknade, te da se za taj iznos mora umanjiti ukupan iznos izgubljene zarade. Osim toga, odbijen je zahtev za naknadu štete u visini razlike između isplaćene naknade zarade i pripadajuće zarade za period udaljenja sa rada, sa obrazloženjem da tužilac nije osporavao rešenje o udaljenju koje je bilo osnov za isplatu naknade zarade u tom periodu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilac osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09) propisane su pravne posledice nezakonitog otkaza. Prema stavu 2. ovog člana, pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a prema stavu 3. naknada štete umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.

Zakon o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“ br. 36/09, 88/10) u članu 64. propisuje, da je obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti deo sistema obaveznog socijalnog osiguranja građana, kojim se obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti na načelima obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti. Ta prava su prema stavu 2. istog člana, novčana naknada, zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa zakonom i druga prava u skladu sa zakonom. Prema članu 65. istog zakona, sredstva za ostvarivanje prava iz obaveznog osiguranja obezbeđuju se iz doprinosa za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti i iz drugih sredstava obezbeđenih u skladu sa zakonom. Pravo nezaposlenog na novčanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa ili prestanka obaveznog osiguranja, po taksativno nabrojanim osnovima, propisano je članom 67. ovog zakona.

Iz citiranih zakonskih odredaba proizlazi da je pravo na novčanu naknadu u slučaju nezaposlenosti pravo iz obaveznog socijalnog osiguranja građana i naknada koju korisnik – nezaposleni prima po tom osnovu, bez obzira na razlog zbog koga je prestao radni odnos, ne može se smatrati prihodom koji je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa, u smislu člana 191. stav 3. Zakona o radu, tako da naknada štete zbog nezakonitog otkaza o kojoj se odlučuje u sudskom postupku, ne može da bude umanjena u visini primljene naknade. Za ovaj postupak nije relevantno da li će Nacionalna služba za zapošljavanje tražiti od korisnika da vrati primljenu naknadu, jer ako to bude zahtevala sprovešće odgovarajući postupak i to je odnos koji će se između njih raspraviti po pravilima Zakona o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti. Imajući ovo u vidu, u konkretnom slučaju nije postojao pravni osnov da se naknada štete zbog nezakonitog otkaza umanji za 164.534,50 dinara koliko je tužilac, kao korisnik novčane naknade, primio od Nacionalne službe za zapošljavanje u periodu od 01.11.2010. godine do 31.10.2011. godine.

Osim navedenog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu štete u visini razlike između isplaćene naknade zarade i pripadajuće zarade za period udaljenja sa rada od 19.07. do 29.09.2010. godine.

Na osnovu rešenja o privremenom udaljenju sa rada br. 01-2459 od 16.07.2010. godine tužiocu je u periodu udaljenja isplaćena naknada zarade u visini 1/3 osnovne zarade. Odredbom člana 169. tačka 2. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom pripada razlika između primljenog iznosa naknade zarade i punog iznosa osnovne zarade, ako zaposlenom ne prestane radni odnos u smislu člana 179. tačka 2. do 4. ovog zakona. Tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu, međutim, rešenje o otkazu ugovora o radu je poništeno pravosnažnom sudskom odlukom. Citirana zakonska odredba kojom se propisuje obaveza poslodavca da zaposlenom isplati razliku zarade za period udaljenja u slučaju da zaposlenom nije prestao radni odnos, ne znači da ta obaveza nastaje samo u situaciji kada po isteku udaljenja poslodavac ne donese rešenje o otkazu ugovora o radu, već se odnosi i na situaciju kada je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu koje je poništeno pravosnažnom sudskom odlukom. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u tom slučaju udaljenje nije opravdano pravosnažnošću rešenja o otkazu ugvovora o radu i stoga rešenje o udaljenju nema pravno dejstvo. To dalje znači, da nema ni posledica nastalih donošenjem rešenja o privremenom udaljenju sa rada, pa ni osnova za isplaćenu naknadu zarade u umanjenom iznosu, zbog čega je u konkretnom slučaju tuženi dužan da tužiocu isplati razliku između iznosa primljene naknade zarade i punog iznosa osnovne zarade od 27.093,75 dinara, u skladu sa navedenim članom 169. tačka 2. Zakona o radu, koji pravo na isplatu razlike ne određuje u odnosu na rešenje o udaljenju, već prema tome da li je zaposlenom prestao radni odnos primenom otkaznih razloga iz člana 179. tačka 2. do 4. Zakona o radu.

Kako je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu zbog izgubljene zarade za sporni period od 164.534,50 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu isplati razliku naknade zarade za vreme udaljenja od 27.093,75 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, preinačio drugostepenu presudu i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 154. stav 1. u vezi sa članom 165. stav 2. ZPP, dosudio tužiocu troškove revizijskog postupka od 36.000,00 dinara za sastav revizije u smislu tarifnog broja 16. (pravni lekovi) Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata, s obzirom na uspeh tužioca u revizijskom postupku, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić