U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužilje V.P. iz M., čiji je punomoćnik V. M., advokat iz K., protiv tuženog DOO A. K., koga zastupa punomoćnik J.P., advokat iz K., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1295/15 od 13.07.2015. godine, u sednici održanoj 09.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1295/15 od 13.07.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1295/15 od 13.07.2015. godine, usvojena je žalba tužilje i preinačena presuda Osnovnog suda u Kikindi P1 8/14 od 20.03.2015. godine, tako što je tužbeni zahtev tužilje usvojen i rešenje tuženog od 16.12.2013. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu sa aneksima poništeno kao nezakonito i tuženi obavezan da tužilju vrati na rad i sa njom zaključi ugovor o radu koji odgovara njenoj stručnoj (školskoj spremi i sposobnostima stečenim radom kao i da tužilji naknadi troškove postupka od 138.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.07.2015. godine kao dana donošenja ove presude.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu 01.11.2010. godine radi obavljanja poslova kasir-prodavac. Sastavni deo ovog ugovora je kodeks ponašanja zaposlenog kod tuženog od 20.05.2002. godine. Ugovorom o radu, između ostalog, su definisani poslovi radnog mesta tužilje. Te poslove čini prodaja robe i lično usluživanje potrošača robom koja je namenjena prodaji, pisanje i izdavanje računa za prodatu robu, staranje da na svakom artiklu bude istaknuta cena i deklaracija, zabrana prodaje robe na veresiju, izdavanje fiskalnih računa, pomaganje poslovođi u zaprimanju robe i vođenje svih potrebnih knjiga i evidencija, odgovornost za fizičko obezbeđenje prodavnice i robe, obavljanje drugih poslova po nalogu poslovođe. Ugovorom su takođe predviđene i povrede radnih obaveza koje predstavljaju otkazni razlog. Tuženi je 16.12.2013. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji. Na teret joj je stavio povredu radne obaveze neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, zloupotreba položaja, prekoračenje ovlašćenja, prikrivanje izvršene povrede radne obaveze od strane radnika ili odgovornog rukovodioca, prouzrokovanje materijalne štete usled nepažnje ili namerno. Pre donošenja ovog rešenja dostavio je pismeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz. Tužilji je stavljeno na teret da je kao kasir-prodavac doprinela i nije sprečila nastanak materijalne štete koja je učinjena na teret tuženog u vidu finansijskog manjka koji je utvrdila komisija tuženog, da je uzimala robu na veresiju što je izričito zabranjeno, da je svojim postupcima pomagala u prikrivanju manjka, da nije prijavila poslodavcu uočene nepravilnosti u poslovanju kao i nepropisno ponašanje svojih kolega koji su se ponašali na isti ili sličan način – potrošačima su davali robu na veresiju, otpis robe se nije vršio pravilno, roba se nije zaprimala pravilno, nije se prijavljivala roba kojoj je istekao rok trajanja i manjak na artikl cigarete se pokrivao donošenjem cigareta iz drugih objekata tuženog.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je poništio rešenje o otkazu. Po članu 180. Zakona o radu poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (stav 1). U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2).

Teret dokazivanja izvršene povrede radne obaveze je na poslodavcu – ovde tuženom. Prilikom utvrđivanja da li je zaposleni učinio povredu radne obaveze, ona mora biti konkretizovana – povreda radne obaveze mora biti tačno definisana u pogledu načina, vremena i mesta izvršenja.

U konkretnom slučaju, u upozorenju o postojanju razloga za otkaz, kao i u rešenju o otkazu tuženi nije naveo kojim konkretnim radnjama je tužilja izvršila svaku od povreda radnih obaveza koje su joj stavljene na teret, u čemu se sastoji povreda, kada je učinjena i na koji način. S obzirom da i upozorenje i rešenje o otkazu sadrže ove nedostatke, pravilno je drugostepeni sud ovakvo rešenje tuženog poništio kao nezakonito i obavezao ga da tužilju vrati na rad.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.