U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog. U obračunu zarade tužioca visina naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije iskazana u nominalnom iznosu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom odredbe člana 118. stava 1. tačaka 5) i 6) Zakona o radu. Visinu naknade je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, br. 37/95) s obzirom na to da Kolektivni ugovor kod tuženog zaključen 2002. godine sa aneksom iz 2006. godine i Kolektivni ugovor tuženog iz 2015. godine ne sadrže odredbe o visini spornih naknada, a iste se ne mogu iskazivati preko vrednosti radnog časa.

Drugostepeni sud je tužbeni zahtev odbio sa obrazloženjem da je tužiocu naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stava 1. tačaka 5) i 6) Zakona o radu i odredbama Kolektivnog ugovora iz 2015. godine. Navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca.

Revizijom se osnovano ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6.) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Nakon izvršenih statusnih promena AD „Železnice Srbije“ usvojen je Kolektivni ugovor od 24.03.2015. godine. Tim kolektivnim ugovorom u vrednost jednog radnog časa uključena je vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena na jedan radni čas. Članom 55. ugovoreno je da se osnovna zarada utvrđuje kao vrednost radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda od 174 časova rada. Odredbe Kolektivnog ugovora iz 2015. godine primenjuju se i na zaposlene koje je tuženi preuzeo nakon statusne promene. Kolektivnim ugovorom, niti drugim aktom tuženog nije predviđeno da se naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora posebno iskazuju u nominalnom iznosu. Veštačenjem u postupku utvrđeno je da je tužiocu vršen obračun zarade kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta radnog mesta i mesečnog fonda časova rada. Na osnovu podataka po vrstama plaćanja navedenim u pregledu isplaćenih ukupnih zarada tužiocu za sporni period naknada za ishranu u toku rada i naknada za regres nije obračunata i iskazana kao posebna stavka. Tuženi nije dostavio akt na osnovu koga bi mogao biti utvrđen iznos naknade po osnovu ishrane u toku rada i regresa u ugovorenoj neto ceni rada po času.

Iz takvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada obzirom na to da iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nije nominalno iskazan u pregledu isplaćenih zarada u spornom periodu, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Iznos ovih naknada nije obračunat i iskazan kao posebna stavka, odnosno u mesečnim obračunima zarade nije iskazan kao pojedinačna vrednost po vrsti plaćanja. Takođe, kada bi vrednost ovih troškova bila uračunata u vrednost radnog časa, iznos naknade troškova za ishranu i regresa bi bio direktno srazmeran koeficijentu radnog mesta, što bi značilo da, kada bi bila poznata struktura radnog časa, zaposleni sa većim koeficijentom zarade bi ostvarivao srazmerno veću naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres, a nesporno je da vrednost ovih naknada treba da bude jednaka za sve zaposlene. Primenom ovakvog pravnog rezona bi i zaposleni koji nije na radu ostvarivao naknadu troškova ishrane, što nije svrha ove naknade. Visina potraživanja tužioca po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđena je u neto iznosima, a prema parametrima iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, br. 37/95...7/00). Stoga je tuženi saglasno citiranim odredbama Zakona o radu obavezan da tužiocu naknadi štetu zbog neisplaćenih troškova za ishranu i regresa u zahtevanom periodu. Tužiocu na dosuđene iznose saglasno odredbi člana 186. Zakona o obligacionim odnosima pripada zatezna kamata od nastanka štete do isplate.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stava 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacini sud je, primenom člana 165. stava 2. u vezi članova 153. i 154. ZPP, obavezao tuženog da tužiocu isplati na ime naknade troškova revizijskog postupka iznos od 18.000,00 dinara koji se odnosi na nagradu punomoćniku za sastav revizije. Naknada troškova sudskih taksi tužiocu nije dosuđena jer u zahtevu za naknadu troškova nije opredeljana po vrsti i iznosu u skladu sa članom 163. stavom 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić