Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na radnom mestu KV radnika na ... ... sa koeficijentom za obračun plate od 8,98. Tuženi je zdravstvena ustanova javnog karaktera, osnovana na teritoriji Republike Srbije. Zarada tužioca je obračunavana tako što se osnovica za obračun i isplatu zarade množila sa koeficijentom 8,98 i uvećava za procenat minulog rada. Nakon toga se celokupna obračunata plata sa uvećanjima i naknadama upoređivala sa minimalnom zaradom i po potrebi se vršila korekcija i doplata do iznosa minimalne zarade. U obračunskim lisatama tužioca nisu prikazani i obračunati troškovi za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđena je visina potraživanja tužilje za sporni period u tri varijante. Prvostepeni sud je cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka i prihvatio varijantu u kojoj je veštak za sporni period obračun izvršio u skladu sa odredbama Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 22/97, 21/98, 53/99, 12/00, 31/01).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca smatrajući da mu pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini mesečne naknade, shodno parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora. U okolnostima kada Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave ne propisuje pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, prvostepeni sud je ocenio da se primenjuju opšti propisi o radu, i to čl. 111. i 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je tužiocu isplaćena plata prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a u kojem su sadržane i navedene naknade, te da okolnost da visina troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije nominalno iskazana, ne predstavlja razlog zbog kojeg zaposleni može sa uspehom da traži isplatu ovih troškova.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se, po oceni Vrhovnog suda, na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.), odredbom člana 1, između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni sud nalazi da je iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužiocu isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na novčanu naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, obračunatu prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda o primeni odredbi Zakona o radu, jer se na zaposlene u javnim zdravstvenim službama primenjuje poseban režim radnih odnosa. Naime, nije sporno da se iz koeficijenta osnovne plate za tužioca od 8,98 u isplatnim listama ne vidi struktura, odnosno koji nominalni iznosi predstavljaju navedene naknade, ali sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu, s obzirom da je pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora realizovano kao sastavni deo koeficijenta radnog mesta svakog zaposlenog na osnovu člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u kom slučaju se ne obračunava i ne isplaćuje kao posebna naknada.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić