U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Gordane Komnenić, Biserke Živanović i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ... i EE iz ..., čiji je zajedinčki punomoćnik Miodrag Vojnović, advokat iz ..., protiv tuženih d.o.o. „M&B TRANS“, d.o.o. „M&B TRANS COOP“ i d.o.o. „M&B TRANS FRIGO“, svi iz Novog Slankamena, ŽŽ, ZZ i II, svih iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Dušica Grba, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 744/20 od 25.05.2020. godine, u sednici održanoj 25.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužilaca AA, BB, DD i EE, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 744/20 od 25.05.2020. godine.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilaca VV, GG i ĐĐ, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 744/20 od 25.05.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilaca VV, GG i ĐĐ, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 744/20 od 25.05.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P1 138/2018 od 17.09.2019. godine, odbijeni su tužbeni zahtevi kojima su tužioci tražili da se obavežu tužena pravna lica sa tuženim fizičkim licima da solidarno svakom od tužioca pojedinačno plate određene iznose na način i u visini bliže određenoj u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos. Obavezani su tužioci da tuženima naknade parnične troškove na način i u visini bliže određen u izreci presude, u roku od 15 dana.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 744/20 od 25.05.2020. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i tuženih i potvrđena presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P1 138/2018 od 17.09.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci AA, BB, DD i EE su izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tužioci VV, GG i ĐĐ su izjavili posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smsilu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi razmatranja pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilaca AA, BB, DD i EE nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U obrazloženju revizije se ukazuje da je pobijanom odlukom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, međutim ova povreda postupka nije razlog za izjavljivanje revizije, kako je to propisano članom 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su obavljali poslove vozača teretnih vozila u međunarodnom transportu, radeći u određenim periodima kod tuženih pravnih lica, čiji su vlasnici tuženi ŽŽ i II, a zakonski zastupnik tužena ZZ. Ugovorima o radu predviđena je zarada u dinarskom iznosu i uplata je vršena na tekući račun zaposlenih, a takođe je regulisano da zaposleni imaju pravo na dnevnice za službeni put u inostranstvo. Prilikom odlaska na put u inostranstvo zaposleni su dobijali akontaciju u inostranoj valuti kojom su pokrivali troškove nastale u toku putovanja, a po povratku je vršen obračun troškova. Razliku do punog iznosa dobijene akontacije tužioci su zadržavali, a na kraju svakog meseca je vršen obračun dnevnica u zavisnosti od broja tura i prevoza koji je obavljen, te je oduzet iznos od razlike primljene akontacije i troškova, koju su tuženi zadržavali, a preostali iznos je isplaćivan tužiocima. Tužena pravna lica su u celini isplatila tužiocima pripadajuće dnevnice, što proizlazi iz pisanih izjava tužilaca da nemaju nikakvih potraživanja prema poslodavcu po osnovu dinarskih i deviznih dnevnica. Tužioci su imali otvorene devizne račune i dali su punomoćje osnivačima, odnosno zakonskom zastupniku tuženih pravnih lica za raspolaganje sredstvima na deviznim računima tužilaca. Tužena pravna lica su na devizne račune tužilaca vršila uplate, a te iznose su podizala tužena fizička lica, kako bi izvršili obračun dnevnica i troškova za svaki službeni put tužilaca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev, ceneći da tužioci nemaju potraživanja u smislu neisplaćenih dnevnica, jer su dnevnice u celini tužiocima plaćene.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potraživanja tužilaca prema tuženima na ime neisplaćenih dnevnica – naknade troškova službenih putovanja u inostranstvo, je neosnovano, zato što su svim tužiocima posle povratka sa puta dnevnice obračunate i plaćene. Tužioci su bili vlasnici deviznih računa na koja su uplaćivana novčana sredstva u stranoj valuti, a ovlastili su tužena fizička lica da mogu da vrše uplate i isplate sredstava na ovim računima. Tužena fizička lica jesu podizala ova sredstva, stim što je na mesečnom nivou vršen obračun dnevnica za svakog tužioca pojedinačno koji im je plaćen „na ruke“ u celini. Međutim, tokom postupka veštačenjem je utvrđeno da su na ove devizne račune tužilaca vršene uplate i posle dve godine od momenta kada je tužiocima isplata dnevnica za konkretni službeni put bila izvršena. Tužbom se traži da se tužiocima plate procentualni iznosi koji su uplaćivani kasnije na njihove devizne račune u znatno većim iznosima, tvrdeći da je to novac koji njima pripada. Tačno je da su na deviznim računima tužilaca uplaćivana sredstva u visinama većim od iznosa koji je plaćen na ime dnevnica, ali to ne znači da su sve ove uplate bile namenjene za isplatu dnevnica tužiocima, jer tokom postupka tužioci nisu dokazali čiji je novac i po kom osnovu bio uplaćivan na njihove devizne račune, a ovlašćenja za ove transakcije su imala tužena fizička lica koja su upravo tužioci ovlastili da raspolažu sredstvima sa deviznih računa. Tužiocima je svakog meseca isplaćivana kako zarada, tako i naknada troškova za putovanje u inostranstvo na način i u visini u skladu sa dogovorom koji su imali sa tuženima. U ovom postupku sud utvrđuje sve činjenice i ceni dokaze koje su dostavili tužioci samo na okolnost da li je tužiocima plaćena naknada za službeno putovanje u inostranstvo (dnevnice). Utvrđeno je da je tužiocima ova naknada plaćena, a činjenice koje se odnose na to ko je vršio uplatu na devizne račune tužilaca, kada, zašto i u kojoj visini, kao i kada su ovlašćena lica podizala ova sredstva sa računa tužilaca, nisu od uticaja na utvrđenje da li je poslodavac tužilaca plaćao dnevnice u visini koja je ugovorena. Okolnosti u vezi novca koji se nalazio na računima tužilaca ne može da bude predmet ispitivanja u ovom postupku, imajući u vidu da tužioci potražuju isplatu sredstava koja su ostvarili svojim radom kod poslodavca, a to je zarada i naknada troškova putovanja, koji su tužiocima plaćeni. Između ostalog, tužioci su u svako doba mogli da opozovu ovlašćenje dato tuženim fizičkim licima na osnovu kojih su ova lica raspolagala sredstvima sa deviznih računa, što tužioci nisu učinili. Zato na strani tuženih nisu ispunjeni uslovi propisani članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer imovina tužilaca, dnevnice, nisu prešle na bilo koji način u imovinu tuženih bez pravnog osnova, jer su tužiocima plaćene naknade za službeni put u inostranstvo.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Ostalim revizijskim navodima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 3. ZPP, a takođe se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koji su bili predmet ocene drugostepenog suda.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Članom 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2).

U konkretnom slučaju tužioci VV, GG i ĐĐ su tražili isplatu naknade na ime dnevnica za službeno putovanje u inostranstvo. Obrazloženje pobijane presude za odluku o odbijanju tužbenih zahteva tužioca je u skladu sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava u vezi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (tužioci su dali punomoćje – ovlašćenje tuženim fizičkim licima da sa njihovih računa vrše uplate i isplate deviznih sredstava). Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u ovoj parnici nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer nema potrebe za razmatanjem pravnog pitnja u interesu ravnopravnosti građana. Osim toga, uz reviziju tužioci nisu dostavili pravnosnažne presude kojima je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija odluka, što bi bilo od uticaja na odlučivanje o reviziji radi ujednačavanje sudske prakse.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilaca VV, GG i ĐĐ nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko- pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Prema članu 441. ZPP revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, u ovoj vrsti sporova dozvoljenost revizije se ceni primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Tužba radi isplate po osnovu sticanja bez osnova podneta je 30.10.2013. godine, a vrednost predmeta spora za tužioca VV, GG i ĐĐ (koji nisu jedinstveni suparničnari) ne prelazi zakonski cenzus za izjavljivanje revizije koji je propisan članom 403. stav 3. ZPP, tako da je revizija ovih tužilaca nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić