Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2145/22 od 08.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbačena je žalba tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd izjavljena protiv odluke sadržane u stavu trećem, petom, šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavu drugom i četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd da tužiocu naknadi troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.01.2014. godine do 31.07.2015. godine, sa zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem i petom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd da tužiocu naknadi troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.08.2015. godine do 31.12.2017. godine, sa zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu šestom i sedmom izreke. Stavom petim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog „Infrastruktura Železnice Srbije“ AD Beograd i potvrđeno rešenje sadržano u stavu prvom izreke prvostepene presude. Stavom šestim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu osmom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 156.825,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate i odbijen zahtev tuženih za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom sedmim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv odluke sadržane u stavu drugom, trećem, četvrtom, šestom i sedmom izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbe člana 403. i 404. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u odnosu na preinačeni deo, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd na radnom mestu ''...''. Aneks ugovora o radu tužilac je 28.08.2015. godine zaključio sa tuženim „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd, kao poslodavcem sledbenikom tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, čijom statusnom promenom su, pored postojećeg društva, formirana još tri akcionarska društva, među kojima i tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd. Iznosi dosuđeni ožalbenom presudom predstavljaju mesečne iznose naknade za ishranu u toku rada u visini od 25% prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa zaduženog za statistiku i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa zaduženog za statistiku, a čiju je visinu provstepeni sud utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je obračun utuženih naknada troškova izvršio prema Kolektivnom ugovoru poslodavca objavljenom u „Službenom glasniku RS“, br. 37/95... 7/00.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, člana 171. stav 1. Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 37/95 ... 7/00) i člana 57. stav 1. i 2. Kolektivnog ugovora za „Železnice Srbije“ AD Beograd („Službeni glasnik Železnice Srbije“, broj 4/15) obavezao svakog tuženog na isplatu spornih potraživanja nastalih u periodu kada je tužilac bio u radnom odnosu kod njega (''Železnice Srbije'' a.d. Beograd za period zaključno sa julom 2015. godine, a AD ''Infrastruktura železnice Srbije'' Beograd za period od avgusta 2015. godine). Po stanovištu tog suda, navedenim zakonskim odredbama tužiocu je priznato pravo na tražene naknade koje Aneksom kolektivnog ugovora JP „Železnice Srbije“ od 08.08.2006. godine i Kolektivnim ugovorom za JP „Železnice Srbije“ od 24.03.2015. godine, koji je u primeni bio od 01.02.2015. godine, nisu konkretizovane određivanjem parametara na osnovu kojih se njihova visina može izdvojiti iz vrednosti radnog časa, niti su iste posebno iskazivane u obračunskim listama zarade tužioca. Zbog toga je i obavezao tužene na njihovu isplatu u visini utvrđenoj veštačenjem, korišćenjem kriterijuma iz poslednjeg kolektivnog ugovora po kojem je tuženi ove naknade obračunavao i isplaćivao zaposlenima. Tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi AD ''Infrastruktura Železnice Srbije'' Beograd (u daljem tekstu: društvo sticalac) obaveže na solidarnu isplatu utuženih potraživanja nastalih pre statusne promene tužene ''Železnice Srbije“ AD (u daljem tekstu: društvo prenosilac) i njegovog osnivanja sud je odbio sa obrazloženjem da je u skladu sa Protokolom od 24.06.2016. godine obaveza isplate ovih naknada samo obaveza društva prenosioca.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbama stranaka, odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, a usvojio je žalbe tuženih i preinačio pobijanu presudu u delu kojim je zahtev tužioca usvojen. Po stanovištu tog suda, saglasno članu 118. stav 1. tačka 4. Zakona o radu tužilac naknadu spornih troškova ostvaruje u skladu sa opštim aktom, ugovorom o radu, odnosno kao deo osnovne zarade. Kada je u opštem aktu utvrđeno da se u cenu radnog časa uračunava i vrednost po osnovu regresa i dodatka za ishranu u toku rada, tada zaposleni ne može posebno ostvarivati naknadu ovih troškova, jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada. Bez uticaja su okolnosti da se ne može utvrditi obim u kojem ove naknade učestvuju u obračunskoj vrednosti radnog časa i da njihova visina nije posebno iskazivana u obračunskim listama zarade za tužioca.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučio da preinači prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05) koje se primenjuju od 01.01.2006. godine, pored ostalog, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je, nakon početka primene noveliranog Zakona o radu, ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom društva prenosioca od 24.03.2015. godin, koji je nastavilo da primenjuje i društvo sticalac predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nisu dostavili odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su sporne naknade nominalno iskazali u platnim listama tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu.

Shodno izloženom, može se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Pošto kolektivni ugovor koji se primenjivao u spornom periodu ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu traženih naknada, tužilac može potraživati njihovu isplatu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. U ovom slučaju tužilac je to i učinio tako što je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, primenom tih parametara i takav tužbeni zahtev je osnovan.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Međutim, odlučujući o izjavljenoj reviziji tužioca na potvrđujući deo pobijane presude i odluku o troškovima postupka po žalbi, sadržanu u stavu sedmom izreke pobijane presude, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu te odredbe, stava 1. tog člana, s obzirom da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno ovim delom pobijane presude je isplata na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao solidarne obaveze tuženog - društva sticaoca u odnosu na novčano potraživanje nastalo pre njegovog osnivanja (period januar 2014. – jul 2015. godine). Odluke nižestepenih sudova kojima je odbijen tužbeni zahtev za isplatu navedenih naknada u skladu su sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca. Okolnost da je tuženo društvo sticalac preuzelo tužioca i sa njim zaključilo aneks ugovora o radu ne znači da je na taj način preuzelo i sve obaveze ranijeg poslodavca - društva prenosioca po osnovu radnog odnosa nastalog pre statusne promene. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužilac zadrži u radnom odnosu, u skladu sa članovima 147-151 Zakona o radu. Međutim, tim zakonskim odredbama nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenima iz njihovog radnog odnosa, a Protokolom od 24.06.2016. godine koji su prihvatili svi učesnici statusne promene Privrednog društva ''Železnice Srbije'' a.d. Beograd potraživanja po predmetnim osnovima preneta su u početno stanje bilansa ''Železnice Srbije'' a.d. Beograd, nakon izdvajanja na dan 09.08.2015. godine. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u ovom delu, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u ovom delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate novčane naknade podneta je 14.02.2017. godine, a vrednost predmeta spora je 652.437,22 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, utvrdio da je revizija tužioca u ovom delu nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

S obzirom na uspeh tužioca u revizijskom postupku, tuženi su obavezani na osnovu člana 153. i 154. a u vezi člana 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, da solidarno isplate tužiocu opredeljene i tražene troškove postupka po reviziji, i to: na ime sastava revizije 18.000,00 dinara primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine) i na ime sudske takse na reviziju 71.648,74 dinara i takse na odluku po reviziji 97.500,00 dinara, prema važećoj TT.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković