U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijsko ukazivanje da je učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2.tačka 3. ZPP, nije od značaja jer odredbom člana 407. ZPP ta povreda nije propisana kao revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu više zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima bila radno angažovana počev od 28.12.2009. godine, a prvi ugovor o radu na određeno vreme zaključila je sa tuženim 02.03.2011. godine, radi obavljanja poslova ... na period od 01.03.2011. godine do povratka zaposlenog sa bolovanja. Nakon toga, tužilja je u periodu od 20.09.2011. godine do 12.07.2013. godine radila kod tuženog i to po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima (u periodu od 20.09.2011. godine do 17.06.2012. godine), a zatim i po osnovu ugovora o radu na određeno vreme (u periodu od 13.07.2012. godine do 12.07.2013. godine), sve vreme bez prekida, na istim poslovima ... koji poslovi su kod tuženog sistematizovani Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova. Tužilja je nastavila da radi kod tuženog na istim poslovima po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o privremenim i povremenim poslovima, s tim što su ugovori tokom 2014. godine zaključivani radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, sve do 24.08.2018. godine sa kojim danom je tužilji prestao radni odnos na osnovu rešenja tuženog od 08.08.2018. godine, zbog prestanka potrebe zamene privremeno odsutnog zaposlenog. To rešenje je dostavljeno tužilji 10.08.2018. godine. Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 06.10.2018. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilja u periodu od 20.09.2011. godine do 31.12.2012. godine na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima i ugovora o radu na određeno vreme, obavljala kod tuženog neprekidno iste poslove ... koji poslovi su kod tuženog sistematizovani Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova (sa prekidom kraćim od 30 dana) u trajanju dužem od 12 meseci i pet dana, usled čega je 01.01.2013. godine došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme primenom odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...32/2013). U to vreme nije bilo zakonskih smetnji za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme ustanovljene kasnije donetim Zakonom o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“ br. 108/13). Tužilja je po istom osnovu na istim poslovima nastavila u kontinuitetu da radi i u 2013. godini, a tokom 2014. godine ugovoren je rad tužilje radi zamene više privremeno odsutnih zaposlednih sve do 24.08.2018. godine kada joj je prestao radni odnos na osnovu rešenja tuženog. Imajući u vidu da je rešenje o otkazu ugovora o radu od 08.08.2018. godine dostavljeno 10.08.2018. godine, a da je tužba podneta 06.10.2018. godine, ocenili su da je u smislu člana 195. Zakona o radu tužba blagovremeno podneta. Zato je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja dana 01.01.2013. godine (u granicama istaknutog zahteva) zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu i tuženi obavezan da tužilju vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Prema odredbi člana 37. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje na određeno vreme i slično, te za vreme trajanja tih potreba, a tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može da traje duže od 12 meseci (stav 1.), s tim što se pod prekidom rada iz stava 1. ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.). Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.). Prema članu 195. navedenog Zakona, odluka kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora je tada bio 90 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno od saznanja za povredu prava.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji je objavljen u „Sl. glasniku RS“,br.75/14 od 21. jula 2014. godine, a koji je stupio na snagu 29. jula 2014. godine, izmenjena je citirana odredba člana 37. Zakona o radu. Tom noveliranom odredbom, pored ostalog, je propisano da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6). Noveliranim odredbama Zakona o radu, u članu 195, propisano je da rok za pokretanje spora iznosi 60 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno od saznanja za povredu prava.

Članom 197. Zakona o radu je propisano da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini, da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povoremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije.

U konkretnom slučaju tužilja je kod tuženog u periodu od 20.09.2011. godine do 31.12.2012. godine i nadalje, neprekidno obavljala rad na istim poslovima radnog mesta ... za kojima je postojala stalna potreba i koji su bili sistematizovani Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, a na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o privremenim i povremenim poslovima koji su imali sve karakteristike i elemente ugovora o radu, pa je njeno radno angažovanje imalo karakter radnog odnosa. Dakle, tužilja je nakon isteka 12 meseci kontinuiranog rada na određeno vreme i dalje bila u radnom odnosu kod tuženog i obavljala iste poslove sve do kraja njenog radnog angažovanja kod tuženog do 24.08.2018. godine (sa prekidom od 17.06.2012. godine do 13.07.2012. godine kraćim od 30 dana). Nasuprot navodima revizije, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da pravnu prirodu zaključenih ugovora ne određuje njegov naziv, već suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan. Tuženi poslodavac je ugovorima o radu i ugovorima o privremenim i povremenim poslovima zapošljavao tužilju na istim poslovima postupajući suprotno navedenim zakonskim odredbama, jer je očigledno da je kao poslodavac imao potrebu za radom tužilje u dugom vremenskom periodu. Na taj način zaključivanjem pojedinačnih ugovora sa tužiljom, tuženi je zloupotrebio pravo iz odredbe člana 197. Zakona o radu, a zloupotreba prava je zabranjena na osnovu odredbe člana 13. Zakona o obligacionim odnosima. Sud ne može da pruži pravnu zaštitu u vršenju prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog kog je ono zakonom ustanovljeno.

Sledom iznetog, po oceni Vrhovnog suda pravilno je stanovište nižestepenih sudova da više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme imaju se smatrati jednim ugovorom, a ukupno trajanje rada na istim poslovima po više ugovora, ne može biti duže od 12 meseci, sa prekidima kraćim od 30 dana ili bez prekida. Za preobražaj radnog odnosa dovoljno je da zaposleni nakon isteka 12 meseci radi još 5 radnih dana, koji se računa ili od isteka jednog ugovora, ili od isteka jedne godine rada. Zaključivanjem više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, čije trajanje sveukupno iznosi više od 12 meseci na istim poslovima, vodi zloupotrebi prava od strane poslodavca i izigravanju pravila o vremenskom ograničenju rada na određeno vreme. Imajući u vidu navedeno da Zakon o radu koji je bio u primeni do 28. jula 2014. godine dozvoljava maksimalno ugovaranje rada na određeno vreme za period ne duži od 12 meseci, zaključivanje sukcesivnih ugovora na određeno vreme za obavljanje istih poslova, koji sa prekidima ili neprekidno traje nekoliko godina, predstavlja zloupotebu prava (vršenje protivno cilju), jer ukazuje da se u konkretnom slučaju ne radi poslovima privremenog karaktera zbog povećanog obima posla, sezonskim poslovima i slično, već kontinuirani rad tužioca u trajanju od više (7) godina na istim poslovima predstavlja odraz stalne potrebe poslodavca.

Nasuprot navodima revizije, po stanovištu Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme dana 01.01.2013. godine, primenom pravila sadržanog u članu 37. stav 4 (''Službeni glasnik RS'' 24/05... 32/13), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, budući da je tužilja nakon kontinuiranog rada od 12 meseci, nastavila da radi kod tuženog 5 radnih dana i duže. Činjenica da tužilja još tada nije pokrenula spor za utvrđenje da je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme ne dovodi do zaključka da tužilja nije blagovremeno podnela tužbu u smislu odredbe člana 195. Zakona o radu. Ovo stoga što rok za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos zasnovan na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu, jer je tada vidljiva povreda prava zaposlenog. Rok od 60 dana za pokretanje ovog spora, u skladu sa noveliranom odredbom člana 195 Zakona o radu, počeo je da teče nakon prijema rešenja o otkazu ugovora o radu od 08.08.2018. godine koji nije istekao u vreme podnošenja tužbe 06.10.2018. godine.

Osim toga, prilikom ispitivanja uslova i ograničenja za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme u vreme kada je tužilac počeo da obavlja rad kod tuženog, ne mogu se primenjivati zakonske norme koje u tom momentu nisu bile na snazi. Naime, Zakona o budžetskom sistemu između ostalog, utvrđuju se fiskalni principi, pravila i procedure na osnovu kojih se ustanovljava fiskalni okvir, kako bi se obezbedila dugoročna održivost fiskalne politike. U tom smislu, u skladu sa Zakonom o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“ br. 108/13 od 6. decembra 2013), u članu 27e je odredba kojom se propisuje da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2015. godine, a kasnijim izmenama i dopunama taj period je produžen do 31. decembra 2020. godine. Zakon o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu kojim je ova odredba ustanovljena, počeo je da se primenjuje 07.12.2013. godine. Sledom iznetog, pravilna je odluka nižestepenih sudova kojom je utvrđeo da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.01.2013. godine, jer u to vreme nije bilo zakonskih smetnji za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme ustanovljene tek Zakonom o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“ br. 108/13) i kasnijim izmenama i dopunama ovog zakona.

S obzirom na navedeno, stekli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu, pa je samim tim odluka tuženog od 08.08.2018. godine, kojom je o otkazu ugovora o radu zbog isteka roka za koji je zaključen, nezakonita. Zato su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo utvrđenjem da je tužilja kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme od 01.01.2013. godine, zbog čega je tuženi u obavezi da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Navodima revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava u stvari se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što je bez uticaja na odlučivanje pošto revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja na osnovu odredbe člana 407. ZPP.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković