U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragomir Stanisavljević, advokat iz ..., protiv tuženog AD „Irmovo“ iz Stepanovića, čiji je punomoćnik Aleksandar Kovač, advokat iz ..., radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2734/20 od 26.10.2020. godine, u sednici veća održanoj 16.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2734/20 od 26.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 257/20 od 23.07.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 1.080.000,00 dinara na ime naknade štete zbog izgubljene zarade, za period od 01.02.2017. godine, zaključno sa 31.01.2020. godine, kao i zakonsku zateznu kamatu u iznosu od 200.000,00 dinara, računatu na ovaj iznos, odnosno sve ukupno iznos od 1.280.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2734/20 od 26.10.2020. godine, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) i našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do 17.03.2010. godine, kada mu je otkazan ugovor o radu. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu od 16.06.2014. godine, poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad. Tužilac je podneo predlog za izvršenje na osnovu pomenute presude radi vraćanja na rad, na osnovu kog je doneto rešenje o izvršenju dana 27.03.2015. godine. Ovaj postupak je obustavljen rešenjem od 27.09.2019. godine, jer tužilac kao izvršni poverilac nije po pozivu tuženog (izvršni dužnik) pristupio u prostorije izvršnog dužnika radi zaključenja ugovora o radu. Prigovor protiv navedenog rešenja je odbijen sa obrazloženjem da izvršni poverilac nije opravdao svoj izostanak, niti da je na ove okolnosti dostavio dokaze o sprečenosti da pristupi u prostorije izvršnog dužnika, a radi zaključenja ugovora o radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanoj odluci primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 34. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 74/14) propisano je da zaposleni ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa danom stupanja na rad (stav 1.). Ako zaposleni ne stupi na rad danom utvrđenim ugovorom o radu, smatra se da nije zasnovao radni odnos, osim ako je sprečen da stupi na rad iz opravdanih razloga, ili ako se poslodavac i zaposleni drugačije dogovore (stav 2.).

Odredbom člana 191. stav 1. istog zakona propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Imajući u vidu zakonske norme, obaveza poslodavca je da nakon poništenog rešenja o otkazu ugovora o radu pozove zaposlenog da se vrati na rad, ukoliko postoji takav njegov zahtev. S druge strane obaveza zaposlenog je da se na poziv poslodavca odazove i dođe u prostorije radi regulisanja svog radnopravnog statusa i stupanja na rad. Na ovaj način zaposleni zasniva radni odnos i od tog trenutka ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa. U konkretnoj situaciji, tuženi je pozivao tužioca da stupi na rad (02.02.2016. godine telegramom, 05.12.2016. godine dopisom – obaveštenjem, a 08.06.2017. godine pokušao je da mu uruči ugovor o radu), a tužilac nije dokazao da je za to bio opravdano sprečen u toku izvršnog postupka i nakon poziva tuženog. S obzirom na ovakvu situaciju, kada postoji zahtev tužioca da se vrati na rad, ali da se on ne odaziva pozivima tuženog, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da do reintegracije u radni proces nije došlo krivicom samog tužioca, te da onda nema ni odgovornosti tuženog za štetu za period nakon što je tužilac propustio da stupi na rad i na taj način spreči nastanak dalje štete. Kako do ponovnog uključenja tužioca u proces rada nije došlo zbog toga što se tužilac pozivu tuženog nije odazvao bez opravdanog razloga, odnosno ni u situaciji kada je bio u mogućnosti da se odazove, to tuženi ne može snositi odgovornost za nastanak materijalne štete zbog izgubljene zarade, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Suprotno navodima revizije, za postojanje radnog odnosa nije dovoljan samo ugovor o radu (za koji tužilac tvrdi da ga već ima i da je aktiviran samim poništajem rešenja o otkazu), već je potrebno i da zaposleni stupi na rad i obavlja poslove za koje je ugovor zaključio. I ovaj sud smatra da, zbog postupanja tužioca i njegovog neodazivanja pozivu poslodavca da stupi na rad i uključi se u radni proces, nije došlo do njegove reintegracije nakon poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, pa nije postojala ni obaveza tuženog da donese rešenje o prestanku radnog odnosa, kako navodi tužilac u reviziji.

Ovaj sud, pored razloga koji su dali nižestepeni sudovi, nalazi i da je tužba za zaštitu prava postojanja, odnosno nepostojanja radnog odnosa, podneta po proteku roka iz člana 195. Zakona o radu.

Sa izloženog, a primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić