U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Slađane Nakić-Momirović, članova veća, po tužbi tužioca P.M.O. AD N., sa kontrolnim učešćem P.M.H.H. B.V. N., ranije D. F.d. AD N., čiji je punomoćnik M.A., advokat iz B., protiv tuženog S.K. iz N., čiji je punomoćnik S.A., advokat iz B., radi naknade štete i po protivtužbi radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženog S.K. iz N., izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1590/13 od 06.11.2013. godine, u sednici veća održanoj 29.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog S.K. iz N. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1590/13 od 06.11.2013. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Nišu P 156/10 od 25.04.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 300.002,84 USD, sa domicilnom kamatom počev od 12.11.1992. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate. Stavom drugim izreke odbačena je kao nedozvoljena tužba tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi da ukupna vrednost ostvarene dobiti zajedničke firme D. & H.T.C. iz S., za period od 23.02.1995. do 31.12.1996. godine, zbog neisplaćene provizije firmi H.T. iz S. iznosi 989.454,13 DEM; da ukupna vrednost ostvarene dobiti DP F.d. AD N., odnosno P.M.O. u zajedničkoj firmi D.& H.T.C. iz S., za period od 23.02.1995. do 31.12.1996. godine, zbog neisplaćene provizije firmi H.T. iz S. iznosi 484.877,11 DEM, čija je dolarska protivvrednost na dan 11.11.1992. godine bila 302.536,98 US$, odnosno dinarska protivvrednost iznosi 60.507.396,11 dinara; da ukupna vrednost zadržanih sredstava G.T. iz K. iz 1991. godine od strane DP D. F.d. AD N., odnosno P.M.O. iznosi 85.165,97 DEM ili u dolarima 53.138,94 US$, ili u dinarskoj protivvrednosti iznosi 10.627.787,90 dinara; da ukupna vrednost zadržanih sredstava poslovnog partnera G.T. iz K. iz 1992. godine J. iz B. od strane DP D. F.d. AD N., odnosno P.M.O. do dana veštačenja iznosi 221.668,10 dinara, na dan 10.01.1992. godine; da ukupna vrednost zadržanih sredstava poslovnog partnera G.T. iz K. iz 1992. godine, zajednici Jugoslovenske elektroprivrede Y. iz B. od strane DP D. F.d. AD N., odnosno P.M.O. do dana veštačenja iznosi 439.318,00 dinara na dan 27.01.1992. godine. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 1.400.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1590/13 od 06.11.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz stava 1. istog člana, s obzirom da drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je bio generalni direktor DP D. F.d. AD N. do 1998. godine, kada je privremeno udaljen sa posla. Presudom Okružnog suda u Nišu K 102/98 od 16.11.1999. godine oglašen je krivim što je 11.11.1992. godine, kao odgovorno lice u oštećenom DP D. F.d. u N., nesavesno postupao u poslovanju i korišćenju imovine, na taj način što je naredio blagajnici devizne blagajne preduzeća da preda N.N. vlasniku preduzeća H.T. iz S. 300.000 USD u raznim sredstvima plaćanja radi ilegalnog iznošenja iz zemlje i kupovine automobila, pa je ovaj novac od Nikuševa oduzet od slovenačkih vlasti na aerodromu D. u LJ., koji nikada nije vraćen F.d. u N., mada je bio svestan da usled ovakvog poslovanja može nastupiti šteta za fabriku duvana, pa je šteta i nastupila u iznosu od 3.334.500,00 dinara za DP D. F.d. u N., čime je učinio krivično delo nesavestan rad u privrednom poslovanju iz člana 136. stav 2. u vezi tačke 1. KZ RS, zbog čega mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci. Protiv ove presude izjavljene su žalbe, pa je Vrhovni sud Srbije presudom Kž I 284/00 od 06.11.2000. godine usvojio žalbu Okružnog javnog tužioca u Nišu i preinačio prvostepenu presudu tako što je optuženi S.K. zbog krivičnog dela nesavesnog rada u privrednom poslovanju iz člana 136. stav 2. u vezi stava 1. KZS osuđen na kaznu zatvora od dve godine u koju mu se uračunava vreme pritvora od 10.02.1998. godine pa nadalje. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđeno je da je prema kursnoj listi NBJ dinarska i dolarska protivvrednost predatih deviznih sredstava na dan 11.11.1992. godine iznosila 60.000.568,23 dinara, odnosno 300.002,84 USD $.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca a odbili protivtužbeni zahtev, dajući razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Odredbom člana 154. stav 1. ZOO propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Primena citirane odredbe zakona podrazumeva da je u imovini jednog lica nastupila šteta, koja je odredbom člana 155. ZOO definisana kao umanjenje nečije imovine, a takođe podrazumeva i postojanje uzročno-posledične veze između radnje drugog lica ili njegovog propuštanja i nastale posledice, odnosno štete. Tačnije, podrazumeva krivicu za nastalu štetu, odnosno situaciju da je štetnik u smislu člana 158. ZOO štetu prouzrokovao namerno ili nepažnjom.

U konkretnom slučaju, tuženi je kao direktor tužilačkog preduzeća pravnosnažnom krivičnom presudom oglašen krivim zbog krivičnog dela nesavestan rad u privrednom poslovanju iz člana 136. stav 2. u vezi tačke 1. KZ RS. Posledica ovog krivičnog dela je nastupanje štete koja je utvrđena ovom presudom, dakle između radnje tuženog i nastupele štete za tužioca postoji uzročno-posledična veza, pa suprotno revizijskim navodima nema mesta ponovnom ispitivanju da li je tuženi odgovoran ili ne za nastalu štetu. Naime, pravnosnažna presuda doneta u krivičnom postupku proizvodi dejstvo u parničnom postupku, s obzirom da činjenice koje je utvrdio sud u krivičnom postupku u pogledu bitnih obeležja krivičnog dela, u sklopu ocene i drugih izvedenih dokaza, predstavljaju činjenični osnov za donošenje zaključka o osnovanosti tužbenog zahteva u parničnom postupku. U parničnom postupku sud je vezan za one pravno relevantne činjenice koje su utvrđene pravnosnažnom osuđujućom presudom donetom u krivičnom postupku, a tiču se bića krivičnog dela i krivične odgovornosti. Što se tiče stepena krivice tuženog za štetu, u samom krivičnom postupku je objašnjeno da je za krivično delo za koje je tuženi osuđen potreban umišljaj, odnosno volja ili svest o tome da zbog postupanja može nastupiti šteta, s tim što je nastupanje štete objektivan uslov ovog krivičnog dela. Samim tim, tuženi je i građanskopravno gledano bio svestan da u postojećim specifičnim uslovima poslovanja preduzeća čiji je direktor bio, nalaganjem da se novac preda radi ilegalnog prenošenja iz zemlje, sredstva mogu biti oduzeta, a samim tim je bio i svestan da za preduzeće može nastupiti šteta.

Ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da je šteta naknađena od strane trećeg lica, umanjenjem trgovačke provizije preduzeća H.T., kao i donacijama, odnosno otpuštanjem duga tužiocu od strane preduzeća G.T. iz M., s obzirom da su sudovi na osnovu činjeničnog stanja pravilno zaključili da tuženi nije dokazao da je šteta naknađena. Isto tako, suprotno revizijskim navodima, sudovi su pravilno našli da nisu ispunjeni uslovi za podnošenje protivtužbe, jer se njome traži da se utvrdi ukupna vrednost u određenim iznosima ostvarene dobiti tužioca odnosno P.M.O. AD sa kontrolnim učešćem F.M.H.H. V.B. u zajedničkoj firmi D.&H.T.K. iz S. i da se utvrdi ukupna vrednost u određenim iznosima zadržanim sredstava poslovnog partnera G.T. od strane tužioca. Kako se vidi, traži se da sud utvrdi određene činjenice koje takve ne predstavljaju pravo, već pravno-relevantni osnov za postojanje određenog prava, koje se u parničnom postupku mogu koristiti za osnovanost službenog zahteva.

Tuženi se većim delom navoda revizije upušta u ocenu dokaza i pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 398. stav 2. ZPP.

Odgovor na reviziju tužioca nije bio od odlučnog značaja za revizijsku odluku, pa je ovaj sud u smislu člana 150. stav 1. ZPP odbio zahtev tužioca da mu se priznaju troškovi sastava odgovora na reviziju na teret tuženog.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.