Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića, Božidara Vujičića, Branislava Bosiljkovića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., koju zastupa Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženog BB i VV, radi naknade za smenski rad, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3165/2018 od 11.03.2019. godine, u sednici veća održanoj 04.09.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3165/2018 od 11.03.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3165/2018 od 11.03.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 107/18 od 03.07.2018. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je proširenje tužbe na novotuženog VV. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa su obavezani tuženi BB i VV, da tužilji na ime razlike isplaćene i pripadajuće zarade po osnovu smenskog rada za period od decembra 2011. zaključno sa junom 2014. godine isplate pojedinačne navedene mesečne iznose sa pripadajućom kamatom i danom dospelosti bliže označenim u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je deo preciziranog tužbenog zahteva tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi VV, da solidarno sa tuženim BB u odnosu na koju je doneta pravnosnažna izvršna presuda P1 10/15 od 26.09.2017. godine u ovoj pravnoj stvari isplati tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće naknade zarade za smenski rad za novembar 2011. godine iznos od 5.783,74 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2011. godine pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi VV da solidarno sa tuženim BB u odnosu na kojeg je doneta pravnosnažna izvršna presuda P1 10/15 od 26.09.2017. godine u ovoj pravnoj stvari isplate na ime troškova postupka tužilji iznos od 121.542,84 dinara, kao i troškove koje je tužilac imao u ponovnom postupku i to za pristup na dva ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara koje je obavezan da naknadi tuženi VV, ukupno 136.542,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja presude, pa do konačne isplate, u roku od osam dana.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3165/2018 od 11.03.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog VV i ukinuta je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 107/18 od 03.07.2018. godine i nije dozvoljeno proširenje tužbe u odnosu na prvotuženog VV. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da prvotuženom VV, naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 26.486,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom iz člana 407. stav 1. tačka 3. i člana 374. stav 1. ZPP, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o izuzetnoj dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku, posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Prema činjeničnom stanju iz spisa predmeta proizilazi da je tužilja podnela tužbu protiv prvotužene BB dana 14.01.2015. godine. Podneskom od 09.10.2015. godine tužilja je proširila tužbu i na drugotuženog VV. Prvostepeni sud je smatrao da se ne radi o preinačenju tužbe već o proširenju iste pa je na ročištu od 22.06.2017. godine dozvolio proširenje tužbe i nakon toga usvojio tužbeni zahtev u odnosu na oba tužena. Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi ukinuo presudu osnovnog suda i odlučio da se ne dozvoli proširenje tužbe u odnosu na novotuženog VV, nalazeći da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da podnesak tužilje kojim je kao tuženog označila VV ne predstavlja podnesak kojim se proširuje tužba već da je to podnesak kojim se uređuje tužba u skladu sa statusnom promenom tuženog u toku parnice, s pozivom na pravila iz člana 505. stav 2. Zakona o privrednim društvima i pravima iz čl. 148, 149. i 452. Zakona o obligacionim odnosima, te da su oba tužena solidarno odgovorna za traženu isplatu, nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio pravila iz člana 205. stav 2. Zakona o parničnom postupku i time učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP. Pri tome, Apelacioni sud nalazi da se statusnom promenom izdvajanjem uz osnivanje društva deljenik BB nije prestao da postoji pa novoosnovano društvo VV nije univerzalni pravni sukcesori prvobitno tuženog BB. S druge strane prema članu 205. stav 2. ZPP predviđeno je da do zaključenja rasprave tužba može biti proširena na novotuženog samo sa njegovim pristankom. Kako se novotuženi protivio proširenju tužbe to je prvostepeni sud pogrešio kada je dozvolio proširenje tužbe mimo naznačenih propisa i na novotuženog, pa je u skladu sa tim i doneo rešenje koje se osporava revizijom.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava. Činjenica da se tužilja poziva i na odluke Vrhovnog kasacionog suda i to u predmetima Rev2 1112/2016 od 28.12.2016. godine, Rev2 2614/2016 od 08.12.2017. godine nije od značaja jer je u tim odlukama Vrhovni kasacioni sud izrazio stav vezano za solidarnu odgovornost tuženih pri čemu se nije razmatralo pitanje vezano za okolnost proširenja tužbe na novog tuženog. Stoga se ne može smatrati da je u naznačenim odlukama odlučeno na drugačiji način u odnosu na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade, podneta je 14.01.2015. godine, a pobijana vrednost pravnosnažne presude je 172.142,88 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužilje nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća

sudija Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić