Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Tomićević, advokat iz ..., protiv tuženog JKP ''Mladenovac'' iz Mladenovca, čiji je punomoćnik Uroš Radenković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj sednici održanoj 03.03.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužilje, pa SE UKIDAJU presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 436/20 od 14.02.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Mladenovcu P1 37/18 od 26.11.2019. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 436/20 od 14.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana, žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Mladenovcu 37/18 od 26.11.2019. godine, kojom je stavom prvim izreke odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se poništi, kao nezakonito, rešenje tuženog od 04.06.2018. godine i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad i stavom drugim izreke obavezana tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 135.000,00 dinara. Stavom drugim izreke drugostepene presude, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu od 31.10.2014. godine, na radnom mestu ... i ..., a aneksom ugovora o radu od 27.01.2017. godine predviđeno je da obavlja poslove ... i ... na terenu u ... ... zelenila, čistoće i pogrebnih usluga u ... ... ... .

Pobijanim rešenjem tuženog od 04.06.2018. godine tužilji je otkazan ugovor o radu sa aneksom, primenom člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu u vezi člana 122. stav 3. tačka 12. Kolektivnog ugovora tuženog, zato što je svojom krivicom učinila povredu radne discipline propisane aktom poslodavca, time što je izostala sa posla pet radnih dana u periodu od 11. do 18.01.2018. godine, a izostanak nije opravdala rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora, potvrdom o privremenoj sprečenosti za rad, niti na bilo koji drugi način.

Nije sporno da je poslodavac u 2017.godini doneo rešenje kojim je utvrdio tužilji pravo na korišćenje godišnjeg odmora i da je tužilja u 2017.godini koristila deo godišnjeg odmora. Iz pismena upućenog rukovodiocu Sektora čistoće od 24.01.2017. godine utvrđeno je da je tužilji rešenjem direktora tuženog odobreno korišćenje drugog dela godišnjeg odmora iz 2017. godine, u trajanju od devet radnih dana, u periodu od 01.02.2018. godine do 13.02.2018. godine. Tužilji je na teret stavljeno da je neopravdano izostala sa rada u prethodnom periodu, i to od 11.01.2018.godine do 18.01.2018.godine.

Tužilja ne poriče da ona lično nije podnela zahtev za korišćenje godišnjeg odmora u januaru mesecu 2018. godine, jer su šefovi znali da će uobičajeno drugi deo godišnjeg odmora koristiti zbog slave Svetog Jovana, a da je 15.01.2018. godine (ponedeljak) šefica u njeno ime predala zahtev za korišćenje drugog dela godišnjeg odmora, koji je 19.01.2018. godine (petak) direktor vratio nepotpisan. Tada je tužilja otvorila bolovanje.

Iz iskaza svedoka BB, šefa tužilje, utvrđeno je da je dolaskom novog direktora promenjena dotadašnja praksa, utoliko što je godišnji odmor mogao da se koristi nakon što se po podnetom zahtevu za korišćenje godišnjeg odmora dobije rešenje direktora, a uz saglasnost šefa. Svedok je uvidom u elektronsku evidenciju utvrdila da tužilja od sredine januara za korišćenje godišljeg odmora nema aktom „pokriveni“ period, pa je nakon telefonskog razgovora sa tužiljom, u sporazumu sa njom podnela u njeno ime zahtev za korišćenje drugog dela godišnjeg odmora, kom nije udovoljeno, o čemu je obavestila tužilju.

Iz iskaza direktora tuženog Vladete Lučića utvrđeno je da je kroz poštu u januaru 2018.godine dobio tužiljin zahtev za korišćenje godišnjeg odmora, da je na osnovu uvida u podneti zahtev utvrdio da zahtev nije potpisala tužilja, zbog čega zahtev nije hteo da razmatra, već ga je vratio kroz poštu kadrovskoj službi. To je direktor učinio 19.01.2018. godine, tako da su prethodni dani izostajanja tužilje ostali „nepokriveni“, zbog čega je preko kadrovske službe tužilji upućeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i po sprovedenom postupku je pripremljeno pobijano rešenje, koje je on potpisao.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava iz odredbi člana 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu, odredbi Kolektivnog ugovora i Ugovora o radu, ocenili da nije osnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad. Prema datim razlozima, tužilja je u periodu od 11. do 18.01.2018. godine izostala sa posla pet radnih dana u toku godine, a izostanak nije opravdala rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora, potvrdom o privremenoj sprečenosti za rad, niti na bilo koji drugi način. Na taj način tužilja je postupila suprotno radnoj disciplini propisanoj Kolektivnim ugovorom tuženog, što je sankcionisano otkazom ugovora o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište izraženo u nižestepenim presudama se ne može prihvatiti kao pravilno, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava, izostalo utvrđenje i ocena o pravnom značaju činjenica od mogućeg uticaja na ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva.

Članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS br. 24/05...113/17) propisano je da zaposlenom može biti otkazan ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Stavom 3. tačka 8. istog zakona propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Članom 122. stav 3. tačka 12. Kolektivnog ugovora tuženog predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako neopravdano izostane sa rada uzastopno 3 radna dana ili neopravdano izostane sa rada 5 radnih dana u prekidima u toku godine.

Članom 3. aneksa ugovora o radu od 27.01.2017. godine predviđeno je da zaposleni ima pravo na godišnji odmor, čije se trajanje određuje posebnim rešenjem za svaku kalendarsku godinu, u skladu sa Zakonom o radu i opštim aktom poslodavca.

Krivica zaposlenog kod povrede radne obaveze je uslov za mogućnost otkaza ugovora o radu zaposlenog. Krivica je psihički odnos učinioca prema povredi radne obaveze i njenim posledicama. Ona pretpostavlja postojanje svesti zaposlenog da određenim ponašanjem ili propuštanjem čini povredu radne obaveze ili discipline. Za nastupanje posledice nepoštovanja radne discipline, u vidu otkaza ugovora o radu, potrebna je svest zaposlenog o nedisciplini.

Kao odlučna činjenica da je tužilja učinila povredu radne obaveze, odnosno radne discipline, od značaja je psihički odnos tužilje prema povredi radne obaveze i radne discipline i njenim posledicama.

U konkretnom slučaju, opštim aktim tuženog je propisano da se godišnji odmor može koristiti nakon donošenja rešenja direktora o korišćenju godišnjeg odmora, po blagovremeno podnetom zahtevu zaposlenog, a sa kojim se prethodno mora saglasiti i neposredni rukovodilac zaposlenog. Za korišćenje drugog dela godišnjeg odmora iz 2017. godine u januaru mesecu 2018. godine, tužilja prethodno nije podnela pismeni zahtev da joj se odobri korišćenje, već je držeći se ranije prakse otpočela korišćenje godišnjeg odmora 11.01.2018. godine, o čemu su bili upoznati šef tužilje i prethodna direktorka, a nakon što ju je šef BB telefonom obavestila da odsustvo sa rada mora biti „pokriveno“ rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora, ovlastila je šefa da u njeno ime podnese zahtev za korišćenje godišnjeg odmora u označenom periodu, što je ona i učinila.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti kao pravilno stanovište nižestepenih sudova da su razlozi tužilje kojima pravda svoj postupak, iako je u suprotnosti sa postupkom odobravanja korišćenja drugog dela godišeg odmora kod tuženog, bez uticaja na zakonitost pobijanog rešenja. Tužilja je postupila u skladu sa prethodnom praksom da u januaru mesecu zbog pripremanja krsne slave koristi dane preostalog dela godišnjeg odmora iz prethodne godine, pri čemu je ovlastila šefa da u njeno ime podnese formalan zahtev za korišćenje godišnjeg odmora kako bi se njeno odsustvo sa rada opravdalo. U postupku nije utvrđeno da li u postupanju tužilje postoje razlozi za isključenje krivice, koji su, između ostalog, i stvarna zabluda, koja postoji kada je zaposleni učinio povredu radne obaveze, pogrešno smatrajući da postoje okolnosti prema kojima bi, ako bi one stvarno postojale, preduzimanje ili nepreduzimanje radnje bilo dopušteno, što je od značaja za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu. Takođe, nije utvrđeno ni da li postoje razlozi koji ukazuju da tužilja nije bila u dovoljnoj meri svesna nediscipline kao i kakve posledice za njen radnopravni status može da izazove takva povreda. Pored navedenog, nije cenjeno od kakvog je uticaja činjenica da je direktor odbio da razmatra podneti zahtev da se tužilji odobri korišćenje drugog dela godišnjeg odmora i sa odgađanjem od nekoliko dana zahtev vratio nepotpisan. Nije razjašnjeno da li je u pitanju tendenciozno držanje zaposlene u neizvesnosti o ishodu zahteva podnetog u njeno ime od strane neposrednog rukovodioca (šefa) evidentno saglasne da se tužilji odobri korišćenje slobodnih dana godišnjeg odmora u januaru mesecu, što imputira da je šef stava bila da zbog toga poslovi i proces rada ne bi trpeli, a direktor je izostajanje sankcionisao. Ocena o zakonitosti otkaza ugovora o radu, sa razloga koji je upotrebljen, uslovljena je širim spektrom činjenica i spornih pitanja od razmotrenih u pobijanim odlukama.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje u pogledu navedenih okolnosti koje su od značaja za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu nije potpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja i upotpuniti činjenično stanje, tako što će ispitati i pouzdano utvrditi da li je tužilja pogrešno smatrala da je odsustvo sa rada, bez prethodno zahtevanog i pribavljenog odobrenja o korišćenju godišnjeg odmora, bilo dopušteno, kao i da li je pogrešno smatrala da preuzimanje takve radnje neće dovesti do posledica za njen radnopravni status u vidu otkaza ugvoora o radu, nakon čega će, imajući u vidu i da je tužilja tokom spornog perioda ovlastila šefa, svedoka BB da u njeno ime podnese zahtev za korišćenje godišnjeg odmora kako bi se njeno odsustvo sa rada u spornom peridu opravdalo, uz ocenu o držanju direktora, pravilnom primenom materijalnog prava o tužbenom zahtevu doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416.stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća –sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić