.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2041/2021
16.12.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., AP Kosovo i Metohija, čiji je punomoćnik Stefan Đorđević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi činidbe, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3490/2020 od 10.12.2020. godine, u sednici održanoj 16.12.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3490/2020 od 10.12.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1742/2019 od 12.03.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P1 1742/2019 od 23.09.2020. godine, stavom I izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2018. godine pa do isplate. Stavom II izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos iz stava prvog izreke presude za period od 15.05.2018. godine do 14.06.2018. godine, kao neosnovan. Stavom III izreke, obavezana je tužena da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara. Stavom IV izreke, tužilac je oslobođen plaćanja sudskih taksi na tužbu i na presudu.
Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 3490/2020 od 10.12.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1742/19 od 12.03.2020. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1 1742/19 od 23.09.2020. godine, u stavu prvom i trećem izreke, pa je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2018. godine do isplate, kao i da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka, kao neosnovan.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/2020), i utvrdio da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u privremenim institucijama Kosova i Metohije u okružnom zatvoru u ..., pa je, rešenjem tužene br. 112-01-137/94/2008-03 od 29.04.2008. godine, preuzet u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine, sa pravom na platu prema dotadašnjem rešenju u visini od 16.000,00 dinara. Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 112-1619/2008- 2 od 17.04.2008. godine, propisano je da položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije se upodobljava sa položajem državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ (član 135. stav 1. Zakona o državnim službenicima), da oni imaju pravo da budu preuzeti u organe Republike Srbije koji su preuzeli delokrug, ako prethodno dostave pismeni dokaz o tome da im je prestao rad u privremenim institucijama Kosova i Metohije. Visina prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar mesec 2017. godine iznosila je 55.344,00 dinara na osnovu podataka iz ''Službenog glasnika RS'', br. 7/2018. Nakon što je preuzet iz privremenih institucija Kosova i Metohije, tužilac je ostao neraspoređen, jer kod tužene nije postojalo radno mesto na koje bi mogao da bude raspoređen, pošto i dalje živi na Kosovu i Metohiji na kojoj teritoriji Republika Srbija ne vrši svoja ovlašćenja. Pošto je ostao neraspoređen, tužilac ni jedan dan nije radio kod tužene, odnosno nije obavljao faktički rad kod poslodavca, a naknada zarade mu se isplaćuje u iznosu od 16.000,00 dinara.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac ostvario pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10 godina rada u radnom odnosu kod organa tužene na dan 15.05.2018. godine, odnosno 10 godina nakon preuzimanja u Ministarstvo pravde, Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, pa je tuženu obavezao da mu isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, koliko iznosi prosečna zarada bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar mesec 2017. godine, u smislu odredbe člana 120. Zakona o radu i odredbe člana 44. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/2015...34/2018).
Drugostepeni sud je, pobijanom presudom, preinačio presudu prvostepenog suda, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, jer tužilac nije radio kod tužene, odnosno nije bio radno angažovan u periodu od preuzimanja pa do 15.05.2018. godine, niti mu se obračunavao minuli rad, pa njegov status preuzimanjem nije bio upodobljen statusu državnih službenika koji nije ni imao. Po mišljenju drugostepenog suda, isplata jubilarne nagrade vezana je za kontinuirano vreme provedeno na radu kod poslodavca, što ovde nije slučaj, pa tužilac nema pravo isplatu jubilarne nagrade za 10 godina rada kod tužene, u smislu odredbe člana 44. stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.
Odredbom člana 120. stav 1.tačka 1. Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005...95/18), propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.
Poseban kolektivni ugovor za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18), u odredbi člana 44. stav 2. propisuje da zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno jedinici lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvario pravo iz radnog odnosa. Kod utvrđivanja prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada kod poslodavca od koga je nadležni organ preuzeo nadležnosti, poslove i zaposlene.
U konkretnom slučaju, tužilac je preuzet iz privremenih institucija na Kosovu i Metohiji u Upravu za izvršenje krivičnih sankcija, ali je ostao neraspoređen, jer ne postoji radno mesto na kom je mogao da obavlja svoje zadatke. U situaciji kada tužilac nije radno angažovan, sledi da nema pravo na jubilarnu nagradu, pošto Poseban kolektivni ugovor za državne organe to pravo predviđa za godine rada provedene u radnom odnosu u državnom organu, a tužilac, od dana preuzimanja 15.05.2008. godine, nije radio. Na osnovu Zaključka Vlade tužilac je formalno u radnom odnosu kod tužene sa fiksnim iznosom plate a ne ostvaruje rad niti mu se obračunava minuli rad.
Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca, jer uslov za isplatu jubilarne nagrade nije raspoređenost na rad zaposlenog. Suprotno tim navodima revizije revidenta, odredba člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18), jasno i nedvosmisleno propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, tako da se isplaćuje, pod tačkom 1, za 10 godina rada u radnom odnosu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa. Dakle, nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca jer bi se u tom slučaju pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade vezivalo samo za radni odnos, što ovde nije slučaj, pošto je pored radnog odnosa potrebno, odnosno zakonom propisano, da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj, jer tužilac ne radi. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa što je jasno iz sadržaja Zaključka kojim je određen samo fiksni iznos plate tužiocu, bez obračunavanja minulog rada. S tim u vezi, revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1., 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. ZPP-a.
Predsednik veća - sudija
Gordana Komnenić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
