Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, koje saglasno članu 407. stav 1. ZPP mogu biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima radnika na benzinskoj stanici i otkazan mu je ugovor o radu rešenjem direktora tuženog broj ../14 od 08.04.2014. godine, jer je u vremenskom periodu od januara 2014. godine do 28.02.2014. godine, zajedno sa još troje zaposlenih na benzinskoj stanici učestvovao u prevarama potrošača na taj način što je naplaćivao veće iznose od vrednosti izdatog goriva. Pored toga, tužiocu je stavljeno na teret da je vršio i storniranje naplaćene i prodate robe, da nije izdavao fiskalne račune i da je unovčavao platne kartice i na taj način postupao suprotno standardima na benzinskim stanicama, odnosno suprotno uputstvu za rad sa sredstvima plaćanja i vršenja naplate u maloprodajnim objektima tuženog. Na osnovu izvedenih dokaza (iskaza svedoka i tužioca i snimka sa kamere video nadzora), prvostepeni sud je zaključio da u ovoj pravnoj stvari tuženi nije dokazao da je tužilac prilikom vršenja svoje radne obaveze, povredio radnu disciplinu na način kako je tuženi naveo u upozorenju i rešenju o otkazu ugovora o radu, odnosno da rad tužioca u spornim prilikama nije protivan propisima i pravilima kod tuženog.

Prema oceni prvostepenog suda, rešenje o otkazu ugovora o radu je nezakonito, jer pored procesnih nedostataka u postupku koji je prethodio rešenju o otkazu u govora o radu i samo rešenje je zasnovano na pretpostavkama, odnosno izjavama zaposlenih koji su svoje greške priznali i sporazumno raskinuli radni odnos, na izjavi i iskazu poslovođe i njegovim službenim beleškama za koje tokom postupka nije pružen ni jedan dokaz za nepravilni rad tužioca, kao i na nepotkrepljenim tvrdnjama lokalnog menadžera da je videla snimke na kojima je zasnovana odgovornost tužioca, ali da su isti faktički nedostupni, pa je primenom pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 231. ZPP, zaključio da rešenje tuženog nije zasnovano na zakonu s obzirom da nije utvrđena i dokazana bilo koja povreda radnih obaveza koje se tužiocu stavljaju na teret.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave utvrdio da je tužilac učinio povrede zbog kojih mu je kod tuženog prestao radni odnos, odnosno da je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, zbog čega je odbio tužbeni zahtev tužioca. Tuženi je pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu dostavio tužiocu upozorenje o postojanju razloga za otkaz i isto sadrži sve što je predviđeno odredbom člana 180. Zakona o radu. U rešenju o otkazu ugovora o radu opisane su povrede radnih obaveza i iste su dovoljno konkretizovane u pogledu načina, mesta i vremena izvršenja da bi se tužilac mogao izjasniti na upozorenje, što je on i učinio. Iz iskaza svedoka, skeniranih slip kartica, fiskalnih računa i video snimaka bezbednosnih kamera na pumpi (snimak od 11.02.2014. godine), utvrđeno je da je tužilac učestvovao u mahinacijama sa gorivom i to zajedno sa još dvoje zaposlenih (kasiri), da je radio u smenama kada su na softveru „Orfej“ uočene zloupotrebe na štetu potrošača i tuženog, da je provlačio svoje kreditne kartice i nije izdavao fiskalne račune, a iz iskaza tužioca proizlazi da je provlačio kartice da bi pokrivao manjak. Tužilac je povrede radnih obaveza učinio sa umišljajem, jer je bio svestan preduzetih radnji i posledica koje mogu nastupiti, a bio je upoznat i sa kompanijskim standardima koji su morali da poštuju svi radnici na benzinskoj stanici.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u pobijanoj presudi drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i reintegraciju.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05, 65/2013) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Naime, imajući u vidu navedenu normu, potrebno je i da je zaposleni svojom krivicom učinio povredu koja mu se stavlja na teret. U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac izvršio zloupotrebe na štetu potrošača i tuženog, između ostalog da je vršio i storniranje naplaćene i prodate robe, da nije izdavao fiskalne račune, kao i da je unovčavao svoju privatnu platnu karticu, a gotov novac potrošača uzimao za sebe. Navedeno ponašanje tužioca je u suprotnosti sa pravilima iz Uputstva o radu na benzinskim stanicama i prodavnicama kod tuženog sa kojima je tužilac bio upoznat, te je na taj način svojom krivicom učinio navedene povrede.

Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud ocenio da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, a za svoj zaključak je dao jasne i potpune razloge koje kao pravilne u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud. U prilog ovome ide i iskaz samog tužioca koji je potvrdio da je provlačenjem kartice „pokrivao“ manjak u ranijem periodu, a što sve proizlazi iz skenirane slip kartice i fiskalnog računa, kao i iz zapisa maloprodajnog softvera „Orfej“.

Kako je odbijen kao neosnovan glavni tužbeni zahtev, pravilno je odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva.

Osim toga, navodima revizije se osporava utvrđeno činjenično stanje, što u revizijskom postupku, u smislu člana 407. stav 1. nije dozvoljeno. Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluke o troškovima postupka su takođe pravilne jer su donete pravilnom primenom odredbi člana 153. i 154. ZPP, dok su zahtevi i tužioca i tuženog za naknadu revizijskih troškova odbijeni, jer po oceni ovog suda tužilac po reviziji nije uspeo, a tuženom odgovor na reviziju nije bio nužan trošak, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić