-za avgust 2014. godine iznos od 15.072,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.09.2014. godine pa do isplate,

-za septembar 2014. godine iznos od 15.203,33 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.10.2014. godine pa do isplate,

-za oktobar 2014. godine iznos od 11.073,41 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.11.2014. godine pa do isplate,

-za novembar 2014. godine iznos od 14.698,47 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.12.2014. godine pa do isplate,

-za decembar 2014. godine iznos od 14.735,33 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.01.2015. godine pa do isplate,

-za januar 2015. godine iznos od 15.804,91 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.02.2015. godine pa do isplate,

-za februar 2015. godine iznos od 9.412,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.03.2015. godine pa do isplate,

-za mart 2015. godine iznos od 13.763,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.04.2015. godine pa do isplate,

OBAVEZUJU SE tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 216.428,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema presude sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti pa do isplate.

ODBIJA SE zahtev tužene AD „BB“ ... za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 129/17 od 02.07.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da tužiocu na ime naknade štete za topli obrok i regres za traženi period solidarno isplate pojedinačne mesečne iznose navedene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, a stavom drugim izreke je obavezan tužilac da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 8.500,00 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1 2912/18 od 18.12.2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio preko punomoćnika blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi razmatranja pravnih pitanja u intresu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Tuženi AD „BB“ je dostavio odgovor na reviziju.

Primenom člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je mišljenja da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca primenom člana 404. stav 1. ZPP imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske praske apelacionih sudova, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu odluku primenom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija osnovana.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac 05.02.2003. godine sa Javnim železničkim transportnim preduzećem „Beograd“ zaključio ugovor o radu za poslove robni ... sa skraćenim radnim vremenom, a posle toga i više aneksa ugovora o radu. Nakon statusnih promena, tužilac je zaključio ugovor o radu sa tuženim AD „VV“. Aneksom kolektivnog ugovora je ugovoreno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ugovoreno je i da je u vrednost jednog radnog časa je uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. Predviđeno je i da se osnovna zarada utvrđuje kao vrednost radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa. Odredbe Kolektivnog ugovora iz 2015. godine, usvojenog nakon izvršenih statusnih promena kod tuženog „BB“ AD, primenjuju se i na zaposlene koje je drugotuženi preuzeo nakon statusne promene. U obračunu zarade tužioca u spornom periodu visina utuženih naknada nije iskazana u nominalnom iznosu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu po traženim osnovama sa obrazloženjem da, bez obzira što visina spornih trošova nije nominalno izražena ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima, s obzirom da je slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako ugovoreno, kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih, pa sporno pravo zaposlenih nije bilo utrđeno na nepovoljniji način opštim aktima tuženog od načina propisanog odredbom člana 118. Zakona o radu.

Revizijom tužioca se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku pred nižestepenim sudovima.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog ( Sl. Glasnik RS 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006 godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006.godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 165. stav 2. ZPP odlučio o troškovima celog postupka, pa je obavezao tužene da tužiocu po ovom osnovu isplati ukupan iznos od 216.428,00 dinara koji se odnosi na sastav tužbe i tri podneska po 6.000,00 dinara, zastupanja na četiri održana i jednom neodržanom ročištu u iznosu od 34.500,00 dinara, za sastav žalbe i za sastav revizije primenom važeće Advokatske tarife, kao i za taksu na tužbu, žalbu i reviziju, kao i na prvostepenu, drugostepenu i revizijsku odluku prema važećoj Taksenoj tarifi, po o predeljenom zahtevu tužioca. Tužiocu su priznati i troškovi veštačenja u iznosu od 5.000,00 dinara. Troškovi postupka su odmereni na osnovu članova 153, 154. i 163. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Zahtev tuženog AD „BB“ ..., za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen kao neosnovan, s obzirom da odgovor na reviziju nije obavezan i nužan u postupku po ovom vanrednom pravnom leku, niti je tuženi uspeo u revizijskom postupku, pa je primenom članova 161. stav 1, 153. stav 1. i 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić