Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1450/18 od 04.07.2018. godine, prvostepena presuda je preinačena tako što je stavom prvim izreke tužbeni zahtev usvojen i obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.172,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je odbijen zahtev tuženog da mu tužilja naknadi troškove postupka u iznosu od 43.450,00 dinara. Stavom drugim izreke odbijena je žalba tužilje u preostalom delu i potvrđeno je rešenje o kamati na troškove postupka od dana presuđenja do dana izvršnosti. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 23.672,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 14.08.2006. godine, koji je zaključen na određeno vreme od 02.10.2006. godine za obavljanje poslova prodavca, a kasnije je zaključila i ugovor na neodređeno vreme. U avgustu 2016. godine tužilja je napunila deset godina neprekidnog rada kod tuženog. Nakon što je pismenim putem otkazala ugovor o radu, tuženi je 22.10.2016. godine doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje kod tuženog počev od 23.10.2016. godine. Tužilja je u 2015. godini ostvarila bruto zaradu u proseku od 49.198,47 dinara, a dvostruki iznos bruto zarade iznosi 98.396,94 dinara.

Članom 34. Pravilnika o radu tuženog od 20.12.2014. godine regulisani su uslovi za isplatu jubilarne nagrade, a Pravilnikom o izmenama i dopunama istog Pravilnika od 20.06.2016. godine menjan je član 34. Pravilnika o radu tako što je predviđeno da poslodavac može zaposlenom da isplati jubilarnu nagradu kao nagradu za lojalnost i neprekidnost za, između ostalog, deset godina rada u visini dvostruke prosečne mesečne zarade zaposlenog u bruto iznosu koji je ostvario u prethodnoj godini. Prema stavu 4. tog člana nagrada se dodeljuje svake godine povodom dana firme 19. decembra na prigodnoj proslavi, a primaju je lojalni zaposleni koji su u tekućoj godini ostvarili pravo na jubilarnu nagradu, a bili su na radu u momentu dodele jubilarne nagrade i biće izvesno da će nastaviti sa radom kod poslodavca. Stavom 6. tog člana izričito je propisano da nemaju pravo na jubilarnu nagradu zaposleni kod koga ne postoji izvesnost da će nastaviti sa radom kod poslodavca i to: ako je otkazao ugovor ili se sporazumeo sa poslodavcem o prestanku rada pre 19. decembra godine u kojoj puni između ostalog deset godina neprekidnog rada, ukoliko je pismeno najavio otkaz ugovora, ukoliko se protiv njega vodi disciplinski postupak ili postupak zbog povrede radne obaveze i /ili nepoštovanja radne discipline iz kog razloga mu se može otkazati ugovor o radu ili se protiv njega vostupak za naknadu štete prouzrokovane poslodavcu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz člana 120. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...75/14), ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan. Prema datim razlozima, tužilja nema pravo na isplatu jubilarne nagrade jer je, suprotiono uslovima za ostvarenje ovog prava propisanog Pravilnikom o radu tuženog iz 2014. godine, sa izmenama iz 2016. godine, otkazala ugovor o radu pre 19.12.2016. godine u kojoj je napunila deset godina neprekidnog rada kod tuženog.

Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je ocenio da se odredbe Pravilnika tuženog imaju tumačiti u korist zaposlenog kao slabije strane, jer se pravo na jubilarnu nagradu stiče danom jubileja na osnovu do tada utvrđene lojalnosti, pa se ne može govoriti o tome da takvo pravo zaposleni ne stiče usled okolnosti koja je nastala nakon jubileja do dana isplate nagrade. Zbog toga, po oceni tog suda, tužilji, koja je tokom avgusta 2016.godine ostvarila pravo na isplatu jubilarne nagrade, pripada i pravo na isplatu, jer na ostvarenje ovog prava ne utiče činjenica da je momenat isplate stečenog prava u skladu sa opštim aktom tuženog nastupio kasnije, odnosno nakon prestanka radnog odnosa tužilje kod tuženog.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio postavljeni tužbeni zahtev.

Zakon o radu je u članu 120. poslodavcima ostavio mogućnost da uslove za ostvarenje ovog prava i prava na isplatu jubilarne nagrade utvrde svojim opštim aktom odnosno ugovorom o radu.

Tuženi je izmenama i dopunama Pravilnika od 20.06.2016. godine (koji se primenjuje od 01.07.2016. godine) predvideo pravo zaposlenih na isplatu jubilarne nagrade, kao nagrade za lojalnost i neprekidan rad kod tuženog i to za deset godina rada u visini dvostruke prosečne mesečne zarade ostvarene u prethodnoj godini, koji iznos tužilja tužbom traži.

Međutim, ovim opštim aktom tuženi je pravo na isplatu jubilarne nagrade zaposlenima uslovio time da je zaposleni u momentu dodele jubilarne nagrade (19.12. tekuće godine) na radu kod tuženog i da je izvesno da će kod tuženog nastaviti sa radom.

Tužilja je u agvustu 2016. godine ispunila uslov za priznanje prava na jubilarnu nagradu nakon 10 godina neprekidnog rada kod tuženog, ali nije ispunila i uslov za isplatu ove nagrade jer je, suprotno članu 34. stav 6. Pravilnika pre momenta isplate jubilarne nagrade (19. decembra 2016. godine) otkazala ugovor o radu. Kako u tom momentu nije bila u radnom odnosu kod tuženog i samim tim je bilo izvesno da kod tuženog neće nastaviti sa radom, to po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilji pravo na isplatu jubilarne nagrade ne pripada, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud.

Suprotno stanovištu drugostepenog suda u konkretnom slučaju nema mesta tumačenju odredbi Pravilnika tuženog. Tumačenje ugovora je institut obligacionog prava prema kojem se prilikom tumačenja spornih odredaba ugovora istražuje zajednička namera ugovornih strana i odredba tako razume kako to odgovara načelima obligacionog prava, bez držanja doslovnog značenja upotrebljenih izraza. U radnopravnim odnosima, kakav je u konkretnom slučaju, u smislu čl. 8. i 9. stav 1. Zakona o radu, Pravilnik o radu kao opšti akt ne može da sadrži odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, za koji slučaj se primenjuju odredbe zakona. Međutim, kako Zakon o radu nije izričito priznao zaposlenima pravo na jubilarnu nagradu niti predvideo uslove za sticanje i isplatu ovog prava, već je članom 120. poslodavcima ostavio mogućnost utvrđenja ovog prava pa i konretnih uslova, to se odredbe Pravilnika primenjuju onako kako glase.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416.stav 1 ZPP, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu.

Tuženom koji je uspeo u postupku po reviziji, saglasno odredbama članova 153, 154, 163. i 165. ZPP, pripada pravo na naknadu troškova sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudske taksa na reviziju u iznosu od 11.800,00 dinara i sudske taksa na odluku o reviziji u iznosu od 17.700,00 dinara, što ukupno iznosi 41.500,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić