U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u rednom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 04.11.2015. godine na radnom mestu ... u odeljenju ... . Rešenjem tuženog br. .. od 28.02.2019. godine tužilji je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stava 5. tačke 1. Zakona o radu. Odlukom o utvrđivanju viška zaposlenih od 27.02.2019. godine, na osnovu koje je doneto predmetno rešenje, predviđeno je da se za prvi kvartal 2019. godine kao tehnološki višak proglasi 25 zaposlenih od ukupno 942 zaposlenih na neodređeno vremene na dan donošenja odluke. Sprovođenjem te odluke, u periodu od 01.01.2019. godine do 28.02.2019. godine 25 zaposlenih kod tuženog je i dobilo otkaz. Tuženi nije doneo Program rešavanja viška zaposlenih. Prema Izveštaju Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja od 19.11.2019. godine, u periodu od 01.01.2019. do 30.06.2019. godine tuženi je zaposlio novih 25 radnika.

Prema stanovištu prvostepenog suda nužan uslov za zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu iz razloga propisanih članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, u slučaju kada je u periodu od 90 dana otpušteno više od 20 zaposlenih, je postojanje programa rešavanja viška zaposlenih. Osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nije doneto saglasno odredbama Zakona o radu kojim su predviđene dužnosti poslodavca kod rešavanja viška zaposlenih, usled čega je radni odnos tužilji prestao nezakonito, te je ona vraćena na rad.

Prema stanovištu drugostepenog suda, tužbeni zahtev je osnovan jer je tuženi, iako nije imao zakonsku obavezu da donese program rešavanja viška zaposlenih, morao da dokaže da su nastale promene koje opravdavaju otkazivanje ugovora o radu zaposlenima i da primeni kriterijume na osnovu kojih odlučuje ko od zaposlenih je tehnološki višak. Nasuprot navedenom tuženi je nakon otkazivanja ugovora o radu tužilji, zaposlio 25 novih zaposlenih što ukazuje da nije imao višak zaposlenih. Tuženi nije izvršio izmenu Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta kojim bi smanjio broj izvršilaca ili ukinuo radna mesta zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena.

Revident ističe da u skladu sa članom 153. stavom 1. tačkom 3. Zakona o radu nije imao obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih. Revident ističe i da nižestepeni sudovi nisu ulazili u suštinske razloge koji su uzrokovali potrebu za otpuštanjem zaposlenih od strane poslodavca, te da je tuženi na nesumnjiv način dokazao postojanje potrebe za otpuštanjem radnika, kao i da poslovni gubici na strani tuženog predstavljaju opšte poznatu činjenicu, a isti su inicirali neophodne tehnološke promene. S tim u vezi ističe da je odluka poslodavca o otkazu pravilna i na zakonu zasnovana, da je tužilji isplaćena otpremnina i time ispoštovana zakonska obaveza.

Izloženo pravno stanovište prvostepenog suda prihvata i Vrhovni kasacioni sud, nalazeći da nisu osnovani navodi revizije.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...95/18) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 153. stav 2. istog zakona propisano je da je program rešavanja viška zaposlenih dužan da donese poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca.

Dakle, zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu iz razloga propisanih odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu pretpostavlja proceduru propisanu tim zakonom, i to pre svega odredbama člana 153. do 160. Zakona o radu. Program rešavanja viška zaposlenih poslodavac je dužan da donese kada se stekne neki od uslova iz člana 153. tog Zakona, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak i u zavisnosti od vremenskog perioda u kome će doći do prestanka rada zaposlenih na neodređeno vreme. U konkretnom slučaju tuženi je Odlukom o utvrđivanju viška zaposlenih predvideo da se za prvi kvartal 2019. godine kao tehnološki višak proglasi 25 zaposlenih od ukupno 942, na osnovu čega je u periodu od 01.01.2019. godine do 28.02.2019. godine, 25 radnika tuženog dobilo otkaz. Kako se radilo o kvartalnom periodu, odnosno o periodu dužem od 30 dana u kome će doći do prestanka rada zaposlenih na neodređeno vreme, to je postojala zakonska dužnost donošenja programa rešavanja viška zaposlenih propisana citiranom odredbom člana 153. stav 2. Zakona o radu. Nepostojanje zakonom propisane procedure predmetno rešenje o otkazu čini nezakonitim. Pogrešno stanovište drugostepenog suda da tuženi nije imao obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih nije uticalo na pravilnost odlučivanja u žalbenom postupku.

Osim toga, čak i u situaciji da tuženi kao poslodavac nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, u obavezi je da navede koji su konkretni razlozi zbog kojih je zaposleni proglašen tehnološkim viškom, odnosno koji su kriterijumi bili primenjeni pri odlučivanju ko će od više zaposlenih na istom radnom mestu biti proglašen tehnološkim viškom, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Za postojanje i opravdanost ovog zakonskog razloga prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu zaposlenom od strane poslodavca moraju da postoje stvarne i objektivne okolnosti, odnosno poslodavac nema diskreciono pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, razlozi za prestanak potrebe za radom zaposlenog moraju biti objektivni i opravdani. Takođe, tuženi nije dokazao da su tehnološke, ekonomske ili organizacione promene zaista i postojale u cilju opravdanosti prestanka potrebe za radom tužilje kao viška zaposlenih, jer je nakon proglašenja tehnološkog viška u narednom periodu od 01.01.2019. godine do 30.06.2019. godine zaposlio 25 novih radnika, čime je nastupanje tih promena dovedeno u sumnju.

Saglasno navedenom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je u konkretnom slučaju tužilji nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, zbog čega je tuženi u obavezi da tužilju vrati na rad.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 153. ZPP, odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka jer nije uspeo u ovom postupku.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić