U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milunka Arsić, advokat iz ..., protiv tuženog „Aquapur“ d.o.o. Kosjerić, čiji je punomoćnik Snežana Knežević Radovanović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 277/19 od 26.11.2019. godine, u sednici održanoj 18.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 277/19 od 26.11.2019. godine, u stavu prvom izreke.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 277/19 od 26.11.2019. godine, u stavu drugom izreke, tako što se ODBIJA žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Požegi P1 430/18 od 26.10.2018. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke, kao i dopunsko rešenje o troškovima P1 430/18 od 01.03.2019. godine.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude, dok se zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova ODBIJA.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požegi P1 430/18 od 26.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao neblagovremena tužba tužioca u delu kojim je tražio da se poništi rešenje direktora tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu od 16.05.2017. godine. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena tužba tužioca u delu kojim je tražio da se poništi rešenje direktora tuženog od 16.06.2017. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca protiv tuženog kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje direktora tuženog broj .../... od 26.06.2017. godine i da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 124.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 277/19 od 26.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke i delu stava trećeg izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom, preostalom delu stava trećeg i u stavu četvrtom izreke, kao i dopunsko rešenje o troškovima spora prvostepenog suda od 01.03.2019. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje direktora tuženog od 16.06.2017. godine i rešenje broj .../... od 26.06.2017. godine, te obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 95.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, revizije su blagovremeno izjavili tužilac i tuženi i to tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14) i našao da je revizija tužioca neosnovana, dok je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tuženog se, između ostalog, ukazuje i na povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, što saglasno članu 407. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na određeno vreme po osnovu ugovora o radu od 01.04.2017. godine i obavljao poslove ... – ... . Dana 16.05.2017. godine tužilac je radio do 12,00 časova, kada je napustio posao radi privatnih obaveza, a 17.05.2017. godine nije došao na posao. Dana 18.05.2017. godine tužilac se zajedno sa ostalim zaposlenima pojavio u krugu preduzeća, u vremenu od 09,30 do 10,00 časova, da bi razgovarali sa BB o platama, ali kako on nije bio tu odbili su da razgovaraju sa direktorom i otišli su na piće u restoran. Nakon toga, tužilac više nije dolazio na posao, a direktor tuženog je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu od 16.05.2017. godine, zato što je tužilac izrazio želju da raskine radni odnos. Navedeno rešenje tužilac je primio u krugu preduzeća dana 25.05.2017. godine. Tuženi je zatim doneo rešenje od 16.06.2017. godine, kojim je stavio van snage rešenje od 16.05.2017. godine i odlučio da će o otkazu odlučiti nakon izjašnjenja tužioca na upozorenje o postojanju otkaznih razloga, koje je istog dana tužiocu uručeno. Tužilac se na upozorenje nije izjasnio, a tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu broj .../... od 26.06.2017. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos dana 16.05.2017. godine, zbog kršenja radne discipline, povrede radne obaveze i ponašanja zbog kog ne može da nastavi rad kod poslodavca, u smislu odredbe člana 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu, odnosno zbog učinjene povrede radne obaveze propisane članom 49. i 50. ugovora o radu (neblagovremeno izvršavanje radnih obaveza, kršenje radne discipline neopravdanim kašnjenjem na posao i neopravdani izostanak sa posla).

Prvostepeni sud je ocenio da je tužba za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu od 16.05.2017. godine neblagovremena, jer je podneta po isteku zakonom propisanog roka iz odredbe člana 195. stav 2. Zakona o radu, a imajući u vidu da je tužilac navedeno rešenje primio 25.05.2017. godine, a tužbu za poništaj istog podneo 01.08.2017. godine. Takođe, odbacio je tužbu i u delu za poništaj rešenja direktora tuženog od 16.06.2017. godine, kao nedopuštenu, usled nepostojanja pravnog interesa tužioca da traži ocenu zakonitosti navedenog rešenja, kojim je tuženi stavio van snage rešenje o otkazu od 16.05.2017. godine. Odluku kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu broj .../... od 26.06.2017. godine, prvostepeni sud je doneo, jer je ocenio da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac povrede koje su mu stavljene na teret učinio, jer svoje nezadovoljstvo visinom plate nije smeo da izrazi samovoljnim napuštanjem svog radnog mesta pre isteka radnog dana i nedolaskom na posao. Kako tužilac svojim ponašanjem nije poštovao radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca i ugovorom o radu, njegovo ponašanje je takvo da kod istog ne može da nastavi rad, pa je prvostepeni sud odbio zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

Drugostepeni sud je ocenio da je odluka prvostepenog suda koja se odnosi na odbačaj kao neblagovremene tužbe tužioca, da se poništi rešenje direktora tuženog o otkazu ugovora o radu od 16.05.2017. godine pravilna, imajući u vidu da je tužilac propustio zakonom propisani rok propisan članom 195. Zakona o radu, kao i da je pravilna prvostepena odluka u delu kojim je ovaj sud odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Međutim, u odnosu na deo zahteva koji se odnosi na poništaj rešenja tuženog od 16.06.2017. godine, drugostepeni sud je ocenio da tužilac, suprotno stanovištu prvostepenog suda, ima pravni interes da u sudskom postupku osporava i ispituje zakonitost navedenog rešenja, jer je isto doneto da bi se ispravili propusti u proceduri prilikom otkazivanja ugovora o radu, a ne da bi se tužilac reintegrisao u radni odnos. Prema shvatanju drugostepenog suda tužiocu je radni odnos prestao sa danom 16.05.2017. godine (jer je rešenje od 16.05.2017. godine, već proizvelo pravno dejstvo, pre nego što je stavljeno van snage), pa tuženi nije mogao doneti novu odluku o otkazu istog ugovora o radu tužioca. Iz tog razloga rešenja od 16.05.2017. godine i da je imajući u vidu da je ovo rešenje o otkazu ugovora o radu od 26.06.2017. godine nezakonito, jer poslodavac ne može zaposlenom dva puta da otkaže isti ugovor. Znači, kako je tužiocu radni odnos već prestao rešenjem od 16.05.2017. godine, rešenje o otkazu ugovora o radu od 26.06.2017. godine je nezakonito, jer tužiocu nije ponovo mogao biti otkazan isti ugovor o radu, s obzirom da nije ponovo ni zasnovao radni odnos kod tuženog, pa je drugostepeni sud bez daljeg ulaženja u osnovanost upotrebljenih otkaznih razloga u navedenom rešenju od 26.06.2017. godine, preinačio prvostepenu odluku u ovom delu, usvojio tužbeni zahtev tužioca i isto poništio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužioca je neosnovana i u ovom delu su nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbe materijalnog prava, dok revizija tuženog osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, u preinačenom delu.

Odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu propisano je da je rok za pokretanje spora protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno od saznanja za povredu prava.

Suprotno navodima revizije tužioca, pravilno su sudovi primenili prethodno navedenu normu kada su odbacili kao neblagovremenu tužbu za poništaj rešenja tuženog od 16.05.2017. godine, s obzirom da je tužilac rešenje tuženog od 16.05.2017. godine primio 25.05.2017. godine (prema iskazu samog tužioca u krugu preduzeća), a tužbu za poništaj istog podneo dana 01.08.2017. godine, znači po proteku roka propisanog navedenom odredbom.

Takođe, pravilna je odluka prvostepenog suda kojom je odbačena kao nedozvoljena tužba u delu za poništaj rešenja tuženog od 16.06.2017. godine, jer tužilac nema pravni interes da traži ocenu zakonitosti navedenog rešenja, kojim je sam tuženi stavio van snage svoje rešenje od 16.05.2017. godine. Naime, suprotno zaključku u pobijanoj presudi rešenje tuženog od 16.06.217. godine proizvodi pravno dejstvo i doneto je u interesu tužioca, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da on nema pravni interes da traži njegov poništaj.

Naime, kada poslodavac stavi van snage svoju odluku ona ne može da proizvodi pravno dejstvo, pa tako u konkretnom slučaju rešenjem tuženog od 16.05.2017. godine (koje je stavljeno van snage rešenjem tuženog od 16.06.2017. godine) tužiocu nije prestao radni odnos, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, već mu je otkazan ugovor o radu rešenjem od 26.06.2017. godine, koje je doneto u zakonito sprovedenom postupku, nakon što je tužiocu doneto upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, a zbog povrede radnih obaveza predviđenih ugovorom o radu.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Članom 179. stav 3. tačka 8. istog zakona propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Ugovorom o radu zaključenim između tužioca i tuženog u članu 50. stav 1. tačka 1. ugovoreno je da zaposleni čini povredu radne obaveze ako neblagovremeno izvršava radne obaveze, dok je u članu 49. stav 1. tačka 3, ugovoreno da ako neopravdano izostane sa posla dva radna dana u mesecu, ili tri radna dana u toku kalendarske godine, tužilac čini povredu radne obaveze. Odredbom člana 48. stav 2. istog ugovora regulisano je da zaposleni odgovara za povredu radnih obaveza nepoštovanjem radne discipline utvrđene zakonom, drugim propisom i ovim ugovorom.

U konkretnom slučaju, ponašanje tužioca bilo je suprotno od ponašanja koje se očekuje od zaposlenog (što proizlazi i iz iskaza samog tužioca, da je napustio svoje radno mesto bez odobrenja i da nije dolazio na posao), jer kada zaposleni bez odobrenja napusti radno mesto pre isteka radnog vremena ili neopravdano izostane sa posla, takvim ponašanjem krši radnu disciplinu predviđenu aktima tuženog i ugovorom o radu. Ovakvim ponašanjem, tužilac je postupao suprotno navedenim aktima, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud.

Kako je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu, to je pravilna odluka kojom je odbijen zahtev tužioca za vraćanje na rad, imajući u vidu njegov akcesorni karakter.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, saglasno odredbama člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tužilac je obavezan da tuženom naknadi revizijske troškove u iznosu od 33.000,00 dinara za sastav revizije, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP i Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...99/20).

Imajući u vidu da tužilac po reviziji nije uspeo, to je odbijen njegov zahtev za naknadu revizijskih troškova.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić