.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2069/2019
26.09.2019. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Dragica Brkić i Aleksandar Veselinović, advokati iz ..., protiv tuženog BB, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1457/18 od 25.03.2019. godine, u sednici veća održanoj 26.09.2019. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1457/18 od 25.03.2019. godine, tako što se odbija kao neosnovana žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 557/2018 od 27.03.2018. godine u stavu prvom, drugom i trećem izreke.
OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 71.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate, u roku od 15 dana.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 557/2018 od 27.03.2018. godine, stavom prvim izreke,tužbeni zahtev tužioca delimično je usvojen. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime manje isplaćene zarade u periodu od 25.04.2011. godine do 15.09.2012. godine pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznos od 115.604,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na dosuđene troškove postupka isplati zakonsku zateznu kamatu počev od dana presuđenja do izvršnosti odluke.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1457/18 od 25.03.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena, a žalba tuženog usvojena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 557/2018 od 27.03.2018. godine u usvajajućem delu preinačena tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime manje isplaćene zarade za period od 25.04.2011. godine do 15.09.2012. godine isplati tražene iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog do isplate, kao i da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 9.970,00 dinara i na ime naknade žalbenih troškova iznos od 11.888,00 dinara, sve u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim da je predložio da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. ZPP.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme do 15.09.2012. godine, kada mu je radni odnos prestao na osnovu Sporazuma o prestanku radnog odnosa zaključenog 04.09.2012. godine uz isplatu stimulativne novčane naknade umanjene za poreze i doprinose u iznosu od 1.899.351,00 dinara. Vlada RS, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za BB. Odredbom člana 9. tog Programa tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja BB u smislu odredbe člana 1. alineje 1. ovog SP izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, uz realan rast, u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17.06.2008. godine do 31.12.2012. godine). Preuzimanje BB završeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžera I i II grupe, isplatio jednokratni dodatak na zaradu od 15% za mesec april 2009. godine, na osnovu Odluke od 30.04.2009. godine, kojom je predviđena navedena isplata utvrđena članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu tuženi je zaposlenima usklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. U ovoj parnici tužilac potražuje razliku između zarade koja mu je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period, prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena visina razlike zarade koju tužilac potražuje.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca uz obrazloženje da Socijalni program ima značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje, dok je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca uz argumentaciju da Socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno je primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.
Naime, Socijalni program za BB zaključen je na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane VV akcije kompanije BB, koje čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za BB. Potpisnici tog akta su: u ime Vlade Republike Srbije – Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije, u ime Društva za istraživanje, proizvodnju i preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa BB – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor, reprezentativni sindikati kod poslodavca: Jedinstvena sindikalna organizacija BB i Jedinstvena sindikalna organizacija BB1, reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije i grane: Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS GG.
Imajući u vidu učesnike (potpisnike), vreme njegovog trajanja (tri godine – do 31.12.2012. godine), a naročito sadržinu Programa (definisanje delatnosti, kotiranje akcija, preuzimanje akcija, zaštita radnog odnosa, zaštita ekonomskog i socijalnog položaja zaposlenih, standard zaposlenih, višak zaposlenih, procenat uvećanja zarade), socijalni program se može upodobiti kolektivnom ugovoru iz člana 247. u vezi člana 240. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05), jer se njime uređuju prava i obaveze iz radnog odnosa. Po članu 256. tog zakona, opšti i posebni kolektivni ugovor neposredno se primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključivanja kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora.
Stoga, bez obzira na naziv akta, ovako zaključen Socijalni program ima karakter opšteg akta – kolektivnog ugovora koji je tuženi prvobitno priznao ispunjavajući ga (tako određenje dali su i njegovi potpisnici u članu 6. stav 2.) i primenjuje se neposredno. Imajući u vidu da je poslodavac u ovako potpisanom aktu predvideo povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno i da svoju obavezu nije ispunio, osim za jedan mesec, tužilac osnovano potražuje isplatu razlike u zaradi. Ovo potraživanje predstavlja razliku između isplaćene zarade po aneksima ugovora o radu i zarade koja bi tužiocu pripala po zaključenom socijalnom programu i zastareva za tri godine (član 196. Zakona o radu). Budući da tuženi svoju obavezu nije isupnio, tužilac osnovano potražuje isplatu razlike u zaradi za period važenja Socijalnog programa, zbog čega je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužiocu pripada navedena razlika zarade koju je tuženi u obavezi da mu isplati.
Pravilna je i odluka o troškovima prvostepenog postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude jer je ista doneta pravilnom primenom odredaba članova 153. stav 1. i člana 154. ZPP.
S obzirom na navedeno, drugostepena presuda je preinačena, odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem izreke u skladu sa članom 416. stav 1. ZPP.
Odluka o troškovima revizijskog postupka sadržana u stavu drugom izreke presude doneta je u skladu sa članovima 153. i 165. ZPP. Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove tog postupka u iznosu od 71.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate i to na ime sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara i na ime sudske takse na reviziju u iznosu od 23.760,00 dinara i sudske takse na odluku po reviziji u iznosu od 35.640,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi.
Predsednik veća – sudija
Branislava Apostolović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
