Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je državni službenik zaposlen kod tužene na poslovima ... u Kazneno-popravnom zavodu u Beogradu na neodređeno vreme počev od 20.11.2011. godine. Prebivalište mu je u ..., a radno mesto u Beogradu. Tužena nije isplaćivala troškove prevoza od februara meseca 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine u kom periodu je tužilac koristio autobuski prevoz koji je redovno plaćao. Neisplaćena naknada za ovaj period iznosi 594.920,00 dinara što je utvrđeno iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke koji je dat prema izvršenom uvidu u evidenciju rada radnika službe tuženog i utvrđena na osnovu broja dana prisustva na poslu. Tužilac je u spornom periodu podnosio zahtev za naknadu troškova prevoza, ali su isti odbijeni zbog toga što nije dostavio iskorišćenu mesečnu kartu, odnosno iskorišćene pojedinačne karte ovlašćenog autoprevoznika u skladu sa obaveštenjem tuženog koji je za priznavanje prava na ovu naknadu uveo nove procedure i zaposlenima tražio dokaz na okolnost kupljene karte za prevoz preko 50 kilometara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužena onemogućila tužiocu da ostvari svoje zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza, zbog čega je usvojio njegov zahtev u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju na osnovu člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda pravo na naknadu troškova prevoza spada u tzv. „druga“ primanja, pa je za ostvarivanje tog prava potrebno poštovati postupak iz člana 140. Zakona o državnim službenicima, odnosno za ostvarenje ovog prava neophodni uslov je da je zaposleni podneo zahtev za ostvarivanje prava iz tog osnova, da je o tom zahtevu nadležni organ doneo odluku ili propustio da to učini, da je zaposleni koji se našao u toj situaciji iskoristio pravo na žalbu Žalbenoj komisiji, da je o žalbi odlučeno, odnosno da je nadležni organ propustio da donese drugostepenu odluku i da ostvaruje sudsku zaštitu pred nadležnim sudom za poništaj odluka kojima je negativno odlučeno o ovom zahtevu. Kako tužilac nije vodio upravni postupak protiv odluke poslodavca po njegovom zahtevu za naknadu troškova prevoza i nije pokrenuo upravni spor, niti je dokazao da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu navedenih troškova niti je zbog ćutanja administracije pokrenuo upravni spor, to po oceni drugostepenog suda ne može sa uspehom tražiti isplatu po ovom osnovu.

Osnovano se u reviziji ukazuje da je drugostepena odluka doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je državni službenik, tako da se o njegovom pravu na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje na osnovu Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 108/13, 99/14). Po članu 37. stav 1. ovog zakona državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. Stavom 2. istog člana propisano je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, broj 98/07, prečišćen tekst), kojom je u članu 2. stav 1. tačka 1. propisano da državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a članom 3. ove Uredbe propisano je da državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i na osnovu člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Tužena je zato u obavezi da tužiocu naknadi troškove koje je imao za dolazak na rad i za odlazak sa rada. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno i da li je protiv tog rešenja izjavljivana žalba, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe tužene potvrđena je prvostepena presuda koja u sebi sadrži i rešenje o troškovima prvostepenog postupka koji su dosuđeni tužiocu, a koji su pravilno odmereni na osnovu člana 153, 154. ZPP prema važećoj AT i TT. Međutim, zbog toga je suprotna odluka drugostepenog suda o troškovima postupka morala biti ukinuta.

Tužiocu su dosuđeni troškovi revizijskog postupka na osnovu člana 165. stav 1. i člana 163. stav 2. ZPP, a isti se odnose na troškove sastava revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, sudske takse na reviziju iznos od 70.498,40 dinara i sudske takse na odluku po reviziji u iznosu od 97.500,00 dinara, koji su odmereni na osnovu važeće AT i TT.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić