Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu čl. 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11...55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, imajući u vidu da je drugostepeni sud pravilno i potpuno primenio sve odredbe procesnog zakona, koje su bile od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog dana 25.10.2008. godine na radnom mestu urednika časopisa „BB“ po Ugovoru o radu br. .. od 25.10.2008. godine, sa utvrđenim koeficijentom za obračun zarade 2,60% (član 15. Ugovora) i dogovorenom zaradom u iznosu od 80.000,00 dinara. Dana 17.02.2010. godine, tuženi je doneo upozorenje br. .. o postojanju razloga za otkaz Ugovora o radu zbog toga što je tužilac neopravdano izostao sa posla u periodu od 01.02.2010. godine sve do 16.02.2010. godine, kao dana prijema obaveštenja neposrednog rukovodioca o neopravdanom izostanku, i to u dane 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 12 i 16.02.2010. godinem i što u navedenom periodu putem magnetne kartice nije evidentirao svoje prisustvo na radu, čime je učinio povredu radne obaveze iz člana 28. Pravilnika o radu, odnosno tačke 18. Ugovora o radu. Tužilac nije opravdao svoje odsustvo sa rada ni na jedan od zakonom dozvoljenih načina niti je u roku od 24 časa od izostanka, obavestio direktora o razlozima sprečenosti za rad. Rešenjem tuženog br. .. od 04.03.2010. godine, tužiocu je iz razloga navedenih u upozorenju – zbog neopravdanog izostanka sa posla u periodu od 01.02.2010. do 08.02.2010. godine, otkazan ugovor o radu. Rešenje o otkazu ugovora o radu ispravljeno je rešenjem tuženog od 04.03.2010. godine i tom ispravkom je utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos 04.03.2010. godine. Na rešenju se nalazi službena beleška da je dana 08.03.2010. godine u službenim prostorijama poslodavca pokušano uručenje ispravke rešenja, što je tužilac odbio, pa je pismeno uručeno isticanjem na oglasnoj tabli poslodavca 09.03.2010. godine i skinuto sa iste 22.03.2010. godine.

Tokom postupka je utvrđeno da su u aprilu 2009. godine nastupile statusne promene kod tuženog, tako što je privredni subjekt „Grom info“ doo Beograd, brisan, a upisan je Privredni subjekt „Gromko“ doo Beograd i da je tuženi njihov pravni sledbenik. Tužilac je radio kod tuženog u periodu od 25.10.2008. godine do 31.10.2008. godine, a radni odnos otkazom ugovora o radu mu je prestao sa 04.03.2010. godine, kada je i odjavljen sa socijalnog osiguranja. Tužilac je neopravdano izostao sa rada u periodu od 01.02.2010. godine do 08.02.2010. godine, jer izostanak sa posla nije opravdao ni na jedan od zakonom dozvoljenih načina, pri čemu ga poslodavac nije sprečavao da dolazi na svoje radno mesto odnosno tužilac nije imao zabranu ulaska u zgradu. U periodu od juna 2009. godine do marta 2010. godine, tuženi nije isplaćivao tužiocu ugovorenu zaradu u utvrđenom iznosu od 80.000 dinara. Tužilac je zasnovao novi radni odnos u julu 2010. godine u dnevnom listu „VV“.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, kao i zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu umesto vraćanja na rad isplati 18 zarada.

Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Prema odredbi člana 179. tačka 3. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Članom 28. stav 4. tačka 9. Pravilnika tuženog o radu, propisano je da ako zaposleni ne obavesti direktora o sprečenosti dolaska na rad u roku od 24 časa od vremena kada je bio dužan da dođe na rad, odnosno tačkom 14. ako zaposleni neopravdano izostane sa rada pet radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci, odnosno 3 dana uzastopno, onda zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, te ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Ugovorom o radu koji je tužilac zaključio sa tuženim, u članu 18.3. tačka 12. propisano je da ako zaposleni ima više od dva neopravdana izostanka u toku jednog meseca ili više od tri u toku šest meseci, direktor može da mu otkaže ovaj Ugovor o radu i zahteva nadoknadu štete zbog izostanka.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su i pravno neutemeljeni revizijski navodi tužioca da osporeno rešenje ne sadrži pravnu kvalifikaciju razloga za otkaz ugovora o radu i da su razlozi za otkaz simulovani.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac izostajao sa posla u periodu od 01.02.2010. godine do 16.02.2010. godine i da njegovo prisustvo na radu u tom periodu, poslodavac nije sprečavao, iz čega proizlazi da je izostanak tužioca sa rada bio neopravdan i da je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze i discipline, koje su internim aktom poslodavca i ugovorom o radu predviđene kao razlog za prestanak radnog odnosa. Shodno navedenom, tužiocu je otkazan ugovor o radu, na osnovu člana 179. stav 2. i 3. Zakona o radu, što je navedeno u upozorenju i osporenom rešenju, tako da osporeno rešenje sadrži pravni osnov prestanka radnog odnosa. Rešenje o otkazu ugovora o radu sadrži sve elemente iz člana 185. stav 2. Zakona o radu jer je obrazloženo i sadrži pouku o pravnom leku. Takođe, rešenje sadrži činjenični opis radnje koje ukazuju da su nastupili otkazni razlozi iz člana 179. st.2. i 3. Zakona o radu i da su bili ispunjeni uslovi za njihovu primenu. Oblik u kome je rešenje doneto sa ispravkom od 04.03.2010. godine, koja čini sastavni deo rešenja, sadrži navod da je tužiocu radni odnos prestao 04.03.2010. godine. Dostavljanje rešenja i ispravke rešenja, kao akata o otkazu ugovora o radu, izvršeno je saglasno članu 185. Zakona o radu, budući da rešenje o ispravci nije moglo biti dostavljeno tužiocu lično, u prostorijama poslodavca, zbog čega je tuženi sastavio pismenu belešku i po isteku 8 dana od dana objavljivanja na oglasnoj tabli poslodavca, rešenje je dostavljeno, što je saglasno članu 185. st. 2. i 3. Zakona o radu. Pre donošenja osporenog rešenja, tužilac je upozoren o razlozima za otkaz ugovora o radu, čime mu je omogućeno da se o njima izjasni, kao i pravo na odbranu, u smislu člana 180. Zakona o radu. Dakle, rešenje je doneto u proceduri koja je navedenim odredbama Zakonom o radu, propisana za otkazne razloge disciplinskog karaktera, dok tužilac nije učinio verovatnim suprotno – da su stvarni razlozi poslodavca za otkaz bili ekonomski i organizacioni i da su izbegavanjem poslodavca da mu isplati otpremninu iz člana 158. Zakona o radu, njegova prava u otkaznom postupku bila povređena zbog toga što je otkazni razlog simulovan. Usled statusnih promena kod pravnog prethodnika tuženog, nisu bile uvedene ekonomske i organizacione promene, u smislu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, da bi tužiocu bio otkazan ugovor o radu kao višku zaposlenih.

Imajući u vidu da je tužiocu zakonito otkazan ugovor o radu, tuženi nije dužan da mu umesto vraćanja na rad, isplati 18 zarada koje bi ostvarivao da radi, zbog čega je tužbeni zahtev u navedenom delu, pravilno odbijen kao neosnovan, primenom člana 191. st. 4. Zakona o radu. Prema navednoj odredbi zakona, tzv. paušalna naknada štete umesto vraćanja na rad, dosuđuje se na zahtev zaposlenog, a obaveze isplate ove naknade nastaje kao pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa. Suprotno revizijskim navodima, tužiocu koji je zahtevao da mu tužilac umesto vraćanja na rad isplati upravo paušalnu naknadu, ova naknada ne pripada, jer mu je radni odnos zakonito prestao. Tužiocu pripada pravo na naknadu materijalne štete zbog neisplaćene zarade, za period do prestanka radnog odnosa – 04.03. 2010. godine, koja mu je u ovom sporu i dosuđena.

Revizijom u preostalom delu, osporava se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocene izvedenih dokaza, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić