Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 373/19 od 25.11.2020. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je postupanje po preinačenom tužbenom zahtevu tužioca od 28.09.2020. godine. U stavu drugom delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.10.2016. godine do 01.09.2019. godine, isplati ukupan iznos od 83.676,30 dinara, u pojedinačno opredeljenim iznosima kao u ovom stavu izreke. U stavu trećem odbijen je deo tužbenog zahteva tužioca u delu za zakonsku zateznu kamatu i to od traženih navedenih datuma pa do dosuđenih navedenih datuma predmetnih novčanih iznosa. U stavu četvrtom obavezan je tuženi da za tužioca na gore navedene mesečne iznose, kao osnovicu, obračuna i uplati doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja Republičkom fondu PIO, doprinose za nezaposlene kod nadležne Nacionalne službe za zapošljavanje, doprinose za zdravstveno osiguranje kod Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, u visini prema Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje na dan uplate. U stavu petom obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1160/21 od 16.04.2021. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, tuženog i umešača i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 373/19 od 25.11.2020. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. U stavu drugom odbijen je zahtev tužioca, tuženog i umešača za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, sa predlogom da se o istoj odluči u skladu sa odredbom člana 404. ZPP, kao o izuzetno dozvoljenoj. Posebna revizija tuženog izjavljena je radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, shodno odredbi stava 2. istog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog u interesu ravnopravnosti građana jer se pobijanom drugostepenom presudom odstupa od pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, iznetog u odlukama u istoj činjeničnopravnoj situaciji.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući drugostepenu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni nalazi da je revizija tuženog osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu vozač. Poslodavac je zaposlenima, među kojima je bio i tužilac, isplaćivao naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa Programom poslovanja tuženog za 2016., 2017., 2018. i 2019. godinu, u bruto iznosu od 897,00 dinara. U utuženom periodu kod tuženog je bio na snazi Poseban kolektivni ugovor za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Srbije (na snazi od 26.03.2015. godine) i Poseban kolektivni ugovor za javna i javno-komunalna preduzeća Grada Pančeva (na snazi od 03.07.2015. godine). Oba Posebna kolektivna ugovora sadrže identičnu odredbu u pogledu visine troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Predviđeno je da zaposleni ima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora najmanje u visini od 1/12 mesečno od 75% prosečno isplaćene zarade, sa pripadajućim porezima i doprinosima. Tuženi poslodavac je zaposlenima, među kojima je bio i tužilac, isplaćivao naknadu za regres za korišćenje godišnjeg odmora u manjem iznosu od onog predviđenog navedenim Posebnim kolektivnim ugovorima.

Predmet tužbenog zahteva je razlika između navedenih troškova predviđenih pomenutim Posebnim kolektivnim ugovorima i naknade koju je tuženi isplatio tužiocu za utuženi period. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu obračuna dostavljenog od strane tuženog.

Prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev tužioca i dosuđuje mu traženu razliku između naknada predviđenih Posebnim kolektivnim ugovorima i naknada koje mu je tuženi poslodavac isplatio. Svoju odluku o osnovanosti tužbenog zahteva obrazlaže time da je nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (u primeni od 01.11.2014. godine), visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora regulisana je tek Posebnim kolektivnim ugovorom za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, na snazi od 26.03.2015. godine. Na opisani način, po nalaženju prvostepenog suda, nije povećan iznos tih naknada već je utvrđena njihova visina, pa je tuženi poslodavac bio dužan da postupa u skladu sa odredbama navedenih posebnih kolektivnih ugovora. Drugostepeni sud prihvata tako date razloge prvostepenog suda i potvrđuje prvostepenu presudu kao pravilnu.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 4. stav 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (na snazi od 28.10.2014. godine) predviđeno je da su ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugog stalnog primanja kod subjekata iz člana 2. tog zakona, donet za vreme njegove primene. Cilj pomenutog zakona definisan je u članu 1. kao očuvanje finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. Oba pomenuta Posebna kolektivna ugovora kod tuženog doneta su za vreme važenja navedenog zakona. Pod zaradom se u smislu odredbe člana 105. Zakona o radu, na koju shodno upućuje i Zakon o privremenom uređivanju osnovice, podrazumeva i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Pomenuti Posebni kolektivni ugovori kod tuženog doneti su nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plate odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava pa su ništave odredbe tih akata kojima se predviđaju elementi na osnovu kojih se povećava iznos zarade. Naknada koja je predmet tužbenog zahteva predstavlja sastavni deo zarade, pa Posebnim kolektivnim ugovorom, donetim nakon stupanja na snagu Zakona, ova naknada nije mogla biti povećana. Sledi da tužilac nema pravo na razliku između naknada predviđenih tim Kolektivnim ugovorima i naknade koju je po tom osnovu tuženi poslodavac isplatio.

Kako je na činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud preinačio je prvostepenu i drugostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima doneta je primenom odredbi člana 153, 154. i 163. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi prvostepenog i drugostepenog postupka, koje je izričito tražio u reviziji, a koji su opredeljeni u troškovnicima tuženog, dostavljenim u toku postupka. Tuženom su priznati parnični troškovi u prvostepenom postupku za zastupanje putem punomoćnika advokata na tri održana ročišta u iznosu od 22.500,00 dinara, za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 6.000,00 dinara, za taksu na odgovor na tužbu u iznosu od 10.000,00 dinara i za sastav dva obrazložena podneska u iznosu od 12.000,00 dinara, ukupno 50.500,00 dinara. Tuženom su priznati troškovi drugostepenog postupka za sastav žalbe u iznosu od 18.000,00 dinara.

Na osnovu iznetog odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tuženom su priznati i opredeljeni troškovi revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, za taksu na reviziju u iznosu od 10.494,10 dinara i za taksu na odluku po reviziji u iznosu od 15.741,15 dinara, ukupno 44.235,25 dinara, sve u skladu sa Advokatskom i Taksenom tarifom.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić