U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnik Miroljub Trajković, advokat u ..., protiv tuženog BB iz ..., vlasnika samostalne zanatske radnje „VV“ iz ..., koga zastupa Vesna Živković, advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 2486/2017 od 26.02.2019. godine, u sednici veća održanoj 27.05.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 2486/2017 od 26.02.2019. godine u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog naruženosti u iznosu od 150.000,00 dinara.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 2486/2017 od 26.02.2019. godine, tako što se ODBIJA žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Boru broj P1 198/14 od 21.03.2017.godine u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životnih aktivnosti isplati iznos od 350.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.03.2017. godine, pa do isplate.

PREINAČUJE SE odluka o troškovima postupka, pa SE OBAVEZUJE tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 304.228,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Boru broj P1 198/14 od 21.03.2017. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo na radu 22.07.2013. godine isplati: na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 100.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 100.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog umanjenja životnih aktivnosti iznos od 350.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.03.2017. godine kao dana presuđenja do konačne isplate, u roku od 8 dana, dok je višak tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa, a do traženih po 300.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i strah, do 1.000.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom, odbio kao neosnovan. Drugim stavom izreke je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog duševnih bolova usled naruženosti u iznosu od 200.000,00 dinara i materijalnu štetu po osnovu rente kao budućeg mesečnog davanja zbog gubitka radne sposobnosti u iznosu od 16.950,00 dinara mesečno sa zakonskom zateznom kamatom. Trećim stavom izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da mu naknadi materijalnu štetu koja se ogleda u razlici između zarade koju bi ostvario po osnovu rada kod tuženog i naknade zarade zbog privremene sprečenosti za rad u periodu od 22.07.2013. godine do 01.09.2014. godine kao dana podnošenja tužbe u iznosu od 110.225,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.03.2007. godine kao dana presuđenja, pa do isplate, u roku od 8 dana, dok je višak tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa, a do traženih 220.450,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom odbio kao neosnovan. Četvrtim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 194.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do konačne isplate, u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Nišu je presudom broj Gž1 2486/2017 od 26.02.2019. godine prvim stavom izreke potvrdio presudu Osnovnog suda u Boru u stavu prvom izreke, u delu u kojem je odlučeno o naknadi štete za fizičke bolove i strah, u stavu drugom izreke u delu u kome je odlučeno o naknadi štete za rentu i u stavu trećem izreke i u ovom delu žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane odbio. Drugim stavom izreke je preinačio prvostepenu presudu u njenom usvajajućem delu prvog stava izreke u pogledu naknade štete za umanjenu životnu aktivnost i u delu stava drugog izreke za naruženost, tako što je obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove za umanjenje životne aktivnosti isplati iznos od 200.000,00 dinara i za naruženost iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.03.2017. godine do isplate, dok je odbio kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca za umanjenu životnu aktivnost preko navedenog iznosa, pa do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 350.000,00 dinara sa kamatom od 21.03.2017. godine do isplate i za naruženost preko navedenog iznosa do traženog iznosa od 200.000,00 dinara. Trećim stavom izreke je preinačio presudu prvostepenog suda u njenom četvrtom stavu, tako što je obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 341.300,00 dinara, u roku od 15 dana, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 271.500,00 dinara, počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju i to protiv stava drugog izreke presude kojom je preinačena presuda Osnovnog suda u Boru, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1.ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da je revizija tužioca delimično nedozvoljena, a delimično dozvoljena i osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Tužilac u reviziji navodi da je učinjena bitna povreda postupka pred drugostepenim sudom, ali ne navodi konkretno o kojoj bitnoj povredi se radi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovoru o radu na poslovima ... ... . Tužilac je 22.07.2013. godine na radu zadobio tešku telesnu povredu u vidu ... i ... . Do povrede je došlo prilikom spuštanja šuta sa krova garaže na gradilištu tuženog usled pada sa dizalicom koju su prethodno tužilac i njegov poslovođa GG postavili uz zid garaže, ali je nisu pričvrstili. Na predlog poslovođe tužilac je iz dvorišta u kojem se nalazila garaža tuženog, uzeli aluminijumsku dizalicu – lift, koji je bio fabričke proizvodnje i postavili su je uz zid garaže. Tužilac se popeo na krov garaže i šut je stavljao u korpu dizalice – lifta, a zatim je i on ulazio u korpu koju je spuštao pritiskom na dugme na komandnoj tabli. Za to vreme je poslovođa radio na mešalici. U jednom trenutku lift se otkačio od zida i pao. Tom prilikom tužilac je bio u korpi dizalice, nije nosio zaštitni šlem iako ga je dobio od poslodavca. Tužilac nije dobio nalog od tuženog kao poslodavca da postavi aluminijumsku dizalicu – lift uz zid garaže radi spuštanja šuta i podizanja monte, nije bio obučen za upotrebu lifta.

Veštačenjem putem veštaka medicinske struke je utvrđeno da su povrede u predelu glave bile teške telesne povrede koje su ostavile trajne posledice. Pojedine životne aktivnosti koje su vezane za intenzivnije fizičko i mentalno naprezanje ili aktivnosti koje podrazumevaju izlaganje nepovoljnim klimatskim i mikroklimatskim uslovima tužilac će moći da obavlja u manjem obimu, vremenski ograničeno i uz ulaganje dodatnih napora. Aktivnosti koje su skopčane sa boravkom na visini, upravljanjem motornim vozilom, tužilac neće moći da obavlja uopšte. Umanjenje životne aktivnosti iskazano brojčano iznosi 30 %. Tužilac je trpeo fizički bol u vreme povređivanja veoma jakog intenziteta. Nakon pada u trajanju od 22 dana je tužilac bio bez svesti i u tom peridu nije mogao da oseća fizičke bolove, ali je po stabilizaciji stanja svesti mogao da oseća povremene fizičke bolove jakog stepena jedan do dva dana, a potom oko nedelju dana i bolove srednjeg stepena izraženosti. Za vreme stacioniranog i ambulantnog lečenja i komplikacija izazvanih produženih ležanjem, tužilac je trpeo povremene fizičke bolove jakog intenziteta u trajanju oko dva meseca. Tokom samog kritičnog događaja tužilac je pretrpeo strah vrlo jakog intenziteta, a u periodu provedenog bez svesti strah nije mogao da oseća. Po stabilizaciji stanja svesti zbog saznanja da se nalazi u bolnici i da nije u mogućnosti da samostalno ustane iz kreveta tužilac je osećao kontinuirani sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju jednog do dva dana, a potom strah srednjeg intenziteta zbog zabrinutosti za konačan ishod lečenja. Tokom banjskog fizikalnog lečenja i lečenja u ambulantnim uslovima tužilac je osećao povremeni sekundarni strah lakog stepena izraženosti. Strah kod tužioca nije ostavio trajne posledice u njegovom duševnom životu u smislu njegove duševne poremećenosti. Kod tužioca su zaostale ožiljne promene na koži poglavine u potiljačnom predelu sa gubitkom kosmatost i ožiljne promene kože na desnoj polovini grudnog koša, što je po mišljenju veštaka neuropsihijatra izmenilo njegov prvobitni estetski izgled, u negativnom smislu, u lakom stepenu zbog čega on samo povremeno i lako duševno pati.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su ocenili da postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu, ali da je i tužilac doprineo da šteta nastane u obimu u kome je nastala i da stoga na osnovu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima postoji podeljena odgovornost. Sudovi su ocenili da tužiočev doprinos pretrpljnjenoj šteti iznosi 50 %.

Neosnovano revident osporava pravilnost ocene podeljene odgovornosti tužioca i tuženog za nastalu štetu, odnosno pravilnost primene člana 192. Zakona o obligacionim odnosima. Odgovornost tužioca postoji ne samo zbog toga što se koristio građevinskom dizalicom-liftom bez naloga i odobrenja poslodavca, već i zbog toga što nije nosio zaštitni šlem koji mu je poslodavac dao, a pretrpeo je upravo povrede na glavi. Nepravilno tužilac ceni nalaz veštaka iz oblasti zaštite na radu koji je izjavio da za nastalu povredu postoji objektivna odgovornost. Podeljena odgovornost je vezana za utvrđeno činjenično stanje, a u konkretnom slučaju je sud utvrdio propuste tužioca (nenošenje šlema, korišćenje dizalice-lifta bez odobrenja i obuke). Netačna je tvrdnja revidenta da je drugostepeni sud ocenom dokaza izvedenim pred prvostepenim sudom zauzeo pogrešan stav da je oštećeni u nastanku štete doprineo u udelu od 50 %. Prvostepeni sud je izveo dokaze, ocenio ih na osnovu člana 8. ZPP i prvostepeni sud je ocenio da doprinos tužioca nastanku štete iznosi 50 %, a drugostepeni sud je samo ocenio da žalbeni navodi tužioca nisu osnovani u ovom delu i izneo razloge za podršku razlozima prvostepenog suda. Naime, sudovi ocenu doprinosa izvode kako na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, tako isto i na osnovu ostalih izvedenih dokaza, a nižestepeni sudovi su utvrdili da tužilac nije dobio nalog od tuženog kao poslodavca da postavi aluminijumsku dizalicu – lift uz zid garaže radi spuštanja šuta i podizanja monte, da nije bio obučen za upotrebu lifta, da nije nosio šlem kao zaštitno sredstvo iako ga je od poslodavca dobio. Činjenica što dizalica-lift nije bila postavljena na propisan način i što nije imala čvrstu vezu sa zidom se ne može staviti na teret tuženom, već upravo na teret tužioca, jer je bez naloga koristio dizalicu-lift koja nije bila njemu namenjen, a kada ju je već uzeo, onda ju je sa svojim poslovođom morao pričvrstiti za zid, a što on nije učinio.

Međutim, osnovano se u reviziji ukazuje da drugostepeni sud nije pravilno preinačio prvostepenu presudu i umanjio dosuđenu naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, tako što je umesto iznosa od 350.000,00 dinara tužiocu dosudio iznos od 200.000,00 dinara. Pravilno je prvostepeni sud cenio činjenicu da je tužilac mlad čovek, rođen ... godine, da je u vreme povređivanja bio star svega ... godine, da je doživeo tešku telesnu povredu u predelu glave, da je zbog toga bio u komi 22 dana i da je ta povreda glave ostavila posledice na jednog mladog čoveka koji su iskazani brojčano u visini od 30 %. Prema tome, pravilno je prvostepeni sud procenio da za ovaj vid naknade nematerijalne štete tužiocu pripada 700.000,00 dinara, a taj iznos je umanjio za 50 % koliko iznosi doprinos tužioca i konačno mu dosudio 350.000,00 dinara.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku u delu kojim revident pobija presudu kojim je odbijen deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Prvostepenom presudom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti u iznosu od 200.000,00 dinara. Apelacioni sud je uvažio žalbu tužioca, pa je preinačio prvostepenu presudu utoliko što mu je po ovom osnovu dosudio iznos od 50.000,00 dinara, a potvrdio je presudu prvostepenog suda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev do traženog iznosa od 200.000,00 dinara.

Imajući u vidu da je apelacioni sud uvažio žalbu tužioca i preinačio presudu u njegovu korist, to se ne može primeniti odredba člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Kako je u ovom imovinsko pravnom sporu koji se odnosi na potraživanje u novcu vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ispod dinarske protivvredosti 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija u ovom delu nije dozvoljena.

Kako je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude, to je na osnovu člana 165.stav 2., 153. stav 1, 154, i 163. stav 2. ZPP odlučio o svim troškovima postupka imajući u vidu konačan uspeh u sporu (710.225,00 dinara) pa je obavezao tuženog da tužiocu nadoknadi troškove u ukupnom iznosu od 304.228,00 dinara u roku od 15 dana. Troškovi postupka se odnose na sastav tužbe u iznosu od 9.000,00 dinara, za sastav tri podneska po 9.000,00 dinara (27.000,00 dinara) pristup na 12 održanih ročišta po 10.500,00 dinara (126.000,00 dinara), pristup na četiri ročišta koja nisu održana po 6.000,00 dinara (24.000,00 dinara) za troškove veštačenja iz zaštite na radu iznos od 13.000,00 dinara, iznos od 22.930,00 dinara za medicinsko veštačenje i 9.494,00 dinara za finansijsko veštačenje, na osnovu Tarifnog broja 13 i 15. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“. Tužiocu pripada i taksa na tužbu i na presudu po 36.402,00 dinara prema Tarifnom broju 1. tačka 1.i Tarifnom broju 2. tačka 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 106/15).

Tužiocu se ne dosuđuju troškovi žalbenog i revizijskog postupka jer tužilac nije postavio opredeljeni zahtev za isplatu tih troškova (član 163. ZPP).

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić