O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu 17P1 630/19 od 01.09.2021. godine, u stavu prvom izreke dozvoljeno je stupanje Grada Pančevo u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog; u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati ukupan iznos od 73.546,52 dinara, za period od 01.11.2016. godine do 01.11.2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose od dospelosti do isplate, sve određeno u ovom stavu izreke; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan prejudicijelni protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se utvrdi da tužilac kao zaposleni kod korisnika javnih sredstava nema pravo na naplatu- isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije od 18.03.2015. godine i Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno komunalna preduzeća grada Pančeva od 25.06.2015. godine za vreme važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 116/2014), kao i da se tužilac obaveže da tuženom naknadi sve parnične troškove sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do konačne isplate; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 100.129,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4905/21 od 10.12.2021. godine, odbačena je žalba umešača na strani tuženog izjavljena protiv prvostepene presude i odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija protiv dela odluke u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), pa je našao da je revizija osnovana u delu odluke u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog. U spornom periodu poslodavac je naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćivao zaposlenima u skladu sa Pravilnikom o zaradama, naknadama zarade, dodacima na zarade i druga primanja od 20.12.2005. godine, po kome je naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznosila je 1.000,00 dinara mesečno. Iznosi dosuđeni tužiocu predstavljaju razliku naknade troškova regresa u vrednosti propisanoj Posebnim kolektivnim ugovorom za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike („Službeni glasnik RS” br. 27/15 od 18.03.2015. godine, stupio na snagu 26.03.2015. godine) i Posebnim kolektivnim ugovorom za javna i javno komunalna preduzeća grada Pančeva („Službeni glasnik RS” br. 59/2015, koji je stupio na snagu 03.07.2015. godine) i naknade tih troškova isplaćenih tužiocu za utuženi period. Oba Posebna kolektivna ugovora sadrže identičnu odredbu u pogledu visine navedenih troškova. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 4., 118. st.1. t.5) i 6), 246. st.1. i 2., 256.st1. i 257. Zakona o radu, člana 9. stav 1. i 2. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, odredbe članova 60., 65. i 66. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije i članova 80., 84. i 85.Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno komunalno preduzeće grada Pančeva ocenio da tužilac osnovano potražuje iznose na ime manje isplaćene naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa posebnim kolektivnim ugovorima, te da se pravila iz člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih primanja kod korisnika javnih sredstava ne odnose na naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega je usvojio tužben zahtev.

Drugostepeni sud prihvata date razloge prvostepenog suda, s tim što dodaje da iako se troškovi regresa za korišćenje godišnjeg odmora smatraju zaradom u širem smislu tog pojma određenog članom 105. stav 3. Zakona o radu (jer se na ova primanja plaćaju porezi i doprinosi koji terete zaradu) i članom 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, ova naknada ima karakter naknade za povećane troškove koje zaposleni ima dok radi, a ne karakter naknade za obavljeni rad iz članova 106. i 107. Zakona o radu, pa se i iz ovih razloga ne mogu primeniti pravila iz člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 4. stav 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (na snazi od 28.10.2014. godine) predviđeno je da su ništave odrebe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugog stalnog primanja kod subjekata iz člana 2. tog zakona, donet za vreme njegove primene. Cilj pomenutog zakona definisan je u članu 1. kao očuvanje finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. Oba pomenuta Posebna kolektivna ugovora doneta su za vreme važenja navedenog zakona. Pod zaradom se u smislu odredbe člana 105. Zakona o radu, na koju shodno upućuje i Zakon o privremenom uređivanju osnovice, podrazumeva i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Pomenuti Posebni kolektivni ugovori kod tuženog doneti su nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava pa su ništave odredbe tih akata kojima se predviđaju elementi na osnovu kojih se povećava iznos zarade. Naknada koja je predmet tužbenog zahteva predstavlja sastavni deo zarade, pa Posebnim kolektivnim ugovorom, donetim nakon stupanja na snagu Zakona, ova naknada nije mogla biti povećana. Sledi da tužilac nema pravo na razliku između naknada predviđenih tim Kolektivnim ugovorima i naknada koju je po tom osnovu tuženi poslodavac isplatio.

Kako je na činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike između isplaćenog i traženog iznosa na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao neosnovan, pa je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ceneći ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije tuženog u preostalom delu odnosno u delu u kome je odlučeno o protivtužbenom zahtevu, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu stava 1. istog člana, s obzirom da ne postoji potreba razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili novog tumačenja prava. Tužba u ovoj parnici podneta je 06.11.2019. godine radi isplate razlike na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 73.546,52 dinara. Prejudicijelna protivtužba tuženog podneta je 20.10.2020. godine radi utvrđenja da tužilac nema pravo na naplatu-isplatu naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema Posebnim kolektivnim ugovorima za vreme važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 116/2014). Nema uslova za prihvatanje posebne revizije u odnosu na protivtužbeni zahtev. Stav o primeni materijalnog prava o osnovanosti zahteva tužioca po navedenom osnovu izražen je u odluci o tužbenom zahtevu. Tuženi nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude kojima je u identičnoj ili sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija odluka, što bi bilo od uticaja na odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenosti revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, a kako je reč o prejudicijelnoj protivtužbi, vrednost predmeta spora se procenjuje prema vrednosti novčanog potraživanja. Kako pobijana vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da je revizija tuženog nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Tuženi je delimično uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153., 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi parničnog postupka u ukupnom iznosu od 57.000,00 dinara, koji obuhvataju troškove na ime: sastava odgovora na tužbu od strane advokata i jednog obrazloženog podneska u iznosu od po 9.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta u iznosu od po 10.500,00 dinara i tri neodržana ročištu u iznosu od po 6.000,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi, dok trošak na ime sastava žalbe i revizije od strane advokata, kao i trošak sudskih taksi nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP, a trošak na ime sastava protivtužbe nije priznat jer sa tim zahtevom tuženi nije uspeo.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu petom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić