Tuženi je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. i 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) - ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu stariji računovođa i specijalista interkompanijskih plaćanja. Rešenjem tuženog od 18.10.2019. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog, zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem posla na radnom mestu stariji računovođa i specijalista interkompanijskih plaćanja, iz razloga ukidanja navedenog radnog mesta, a u skladu sa Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, donetog 09.10.2019.godine, koji je stupio na snagu 17.10.2019.godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca izvršena analiza poslovanja sa akcentom na racionalizaciji troškova, organizacione strukture i broja zaposlenih, koja je uticala na prestanak potrebe za obavljanjem posla na radnom mestu "Stariji računovođa i specijalista interkompanijskih plaćanja", te je navedeno radno mesto ukinuto Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova donetog 09.10.2019.godine, koji je stupio na snagu 17.10.2019.godine. Kod poslodavca je došlo do tehnoloških promena iz razloga što je uveden novi operativni sistem, a interkompanijske fakture su počele da se knjiže automatski u sistemu. Poslodavac je razmatrao mere za zapošljavanje viška zaposlenih predviđene članom 155 tačka 5 Zakona o radu i utvrdio da nije u mogućnosti da zaposlenog koji je višak premesti na druge poslove, da obezbedi rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, s obzirom na to da ne postoje sistematizovani poslovi ili upražnjena radna mesta na drugim poslovima.

Tuženi je 09.10.2019.godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog kojim nije bilo predviđeno radno mesto Stariji računovođa i specijalista interkompanijskih plaćanja, a bilo je sistematizovano radno mesto računovođa. Navedeni Pravilnik je istog dana istaknut na oglasnoj tabli tuženog i dana 17.10.2019. godine je stupio na pravnu snagu.

Tužilac je, pre nego što je raspoređen na radno mesto stariji računovođa u aprilu 2018.godine, obavljao poslove računovođe, a na njegovu inicijativu premešten je na poslove starijeg računovođe koji su podrazumevali prvenstveno interkompanijska plaćanja, a domaća plaćanja je preuzela VV, sa kojom je tuženi 29.03.2018. godine zaključio ugovor o privremenim i povremenim poslovima, radi obavljanja poslova računovođe. Nakon toga, VV je na osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 01.10.2019.godine, zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme u trajanju od 6 meseci, radi obavljanja poslova računovođe. Radno mesto tužioca – stariji računovođa je ukinuto zbog automatizacije interkompanijskih plaćanja, a koje poslove je tužilac obavljao u pretežnom delu, dok su ostali poslovi preraspoređeni na druge zaposlene u odeljenju finansija.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, nalazeći da, iako je tužiočevo radno mesto je bilo ukinuto Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 09.10.2019. godine, poslove računovođe kod tuženog je pre dolaska VV obavljao tužilac, što znači da je tužilac imao znanja i sposobnosti da obavlja te poslove jer su u pitanju srodni poslovi sa poslovima koje je tužilac obavljao u momentu otkaza ugovora o radu. Tuženi je neposredno pre nego što je tužiočevo radno mesto bilo ukinuto, dana 01.10.2019. godine, primio u radni odnos na određeno vreme VV na radno mesto računovođe, iako je imao saznanja da će tužiočevo radno mesto biti ukinuto i da će tužilac biti višak, da bi ga 18.10.2019. godine proglasio viškom, na koji način je, prema shvatanju prvostepenog suda, tuženi zloupotrebio pravo jer obavljanje poslova računovođe nije ponudio tužiocu u sklopu primene mera iz odredbe člana 155 stav 1 tačka 5 Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, imajući u vidu da je zbog automatizacije interkompanijskih plaćanja kod tuženog (koje poslove je tužilac u pretežnom delu obavljao), Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 09.10.2019. godine, ukinuto radno mesto na kome je tužilac bio raspoređen, pri čemu tuženi nije mogao da obezbedi tužiocu premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima jer kod tuženog nisu postojala upražnjena radna mesta na drugim poslovima. Pored toga, tuženi nije bio u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, a tužiocu je isplaćena otpremnina iz člana 158. Zakona o radu. Kod izloženog, neosnovan je zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja, kao i zahtev za vraćanje na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu od 18.10.2019. godine, tužiocu zaposlenom na poslovima ""Stariji računovođa i specijalista interkompanijskih plaćanja" otkazan je ugovor o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog, uz isplatu otpremnine.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 13/17) je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U skladu sa navedenom zakonskom odredbom uslov za otkaz od strane poslodavca je da je došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem nekog posla kada se taj posao ukida ili je došlo do smanjenja obima posla, u kom slučaju se smanjuje broj izvršilaca na tom radnom mestu. Pravo je poslodavca da prema svojim potrebama, u cilju racionalizacije i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, samostalno odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje pojedinačnih poslova. U konkretnom slučaju, kod tuženog je usled tehnoloških i organizacionih promena nastalih uvođenjem novog operativnog sistema i automatskog knjiženja interkomapnijskih faktura, prestala potreba za obavljanjem poslova interkomanijskih plaćanja koje je tužilac u pretežnom delu obavljao na radnom mestu "Stariji računovođa i specijalista interkompanijskih plaćanja". Tuženi je promenu koja je osnov za prestanak potrebe za određenim poslom iskazao donošenjem Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 09.10.2019. godine, koji je 17.10.2019. godine stupio na pravnu snagu i kojim nije bilo predviđeno radno mesto "Stariji računovođa i specijalista interkompanijskih plaćanja", nakon čega je došlo do prestanka potrebe za radom tužioca u skladu sa članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Imajući u vidu navedeno, a kod utvrđenog da tuženi nije mogao da obezbedi tužiocu premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, da tuženi nije zaposlio novo lice za obavanje poslova koje je tužilac obavljao do otkaza, kao i da je tužiocu isplaćena otpremnina predviđena članom 158. Zakona o radu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito.

Neosnovani su navodi revizije da je tuženi bio dužan da primeni kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih jer su tužilac i zaposlena VV obavljali iste poslove. Prema utvrđenom, tužilac je bio jedini izvršilac na poslovima „stariji računovođa i specijalista interkompanijisih plaćanja“, za kojim poslovima je prestala potreba zbog automatizacije interkompanijskih plaćanja, dok je zaposlena VV kod tuženog zasnovala radni odnos na određeno vreme za obavljanje poslova računovođe, koji su drugačiji od poslova koje je obavljao tužilac i odvojeno sistematizovani u Pravilniku o organizaciji i sistemtizaciji poslova, te u konkretnom slučaju, nije postojala obaveza, ni mogućnost primene kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih.

Imajući u vidu da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, neosnovan je njegov zahtev za vraćanje na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković