.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2099/2021
10.09.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE i ŽŽ, svih iz sela ..., opština ..., koje zastupa Ratko Ivanov, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Koordinaciona uprava za KiM, PU Gnjilane, sa privremenim sedištem u Vranju, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3026/20 od 10.05.2021. godine, u sednici održanoj 10.09.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3026/20 od 10.05.2021. godine.
ODBIJA SE zahtev tužilaca za naknadu revizijskih troškova.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 630/19 od 24.09.2020. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime naknade štete po osnovu izgubljenih plata i dodatka na platu (kosovski dodatak), za period od 01.06.2013. godine do 30.09.2017. godine isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od datuma dospelosti, pa do isplate, bliže određene ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova postupka isplati iznos od 2.417.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3026/20 od 10.05.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tužena obaveže da im naknadi štetu na ime izgubljenih plata i dodatka na platu (kosovski dodatak), za period od 01.06.2013. godine do 30.09.2017. godine, u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti, pa do konačne isplate, bliže određene ovim stavom izreke, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 489.525,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 403. i 404. Zakona o parničnom postupku.
Revizija tužilaca je dozvoljena prema članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...18/2020), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti podnete revizije u smislu člana 404. ZPP.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP. Neosnovana je tvrdnja revidenta da je drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja. Za odlučivanje u ovom sporu relevantne činjenice utvrđene su u prvostepenom postupku, a prvostepena presuda je preinačena zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tužene. Tužena je odjavila tužioce sa obaveznog socijalnog osiguranja dana 31.05.2013. godine i od juna meseca 2013. godine prestala da im isplaćuje plate, kao i dodatak na platu (kosovski dodatak). Rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocima nisu dostavljena. Tužbenim zahtevom tužioci traže isplatu neisplaćene zarade i dodatka na zaradu, za period od 01.06.2013. godine do 30.09.2017. godine, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, tvrdeći da su i u ovom periodu obavljali operativne zadatke na teritoriji Kosova i Metohije po nalogu tužene.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Zaključio je da je tužena, primenom materijalnog prava iz člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu, u obavezi da tužiocima naknadi pretrpljenu štetu u vidu neisplaćene zarade i dadatka na zaradu, jer tužiocima nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa, a u spornom periodu im nije omogućeno da rade i ostvaruju prava iz radnog odnosa.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve. Po stanovištu ovog suda tužena, kao poslodavac, nije pričinila štetu tužiocima u smislu odredbe člana 164. Zakona o radu u vezi sa članom 154. ZOO. Tužiocima je radni odnos kod tužene prestao odjavom sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013. godine. Stoga nemaju pravo na naknadu štete za utuženi period, jer nisu dokazali da su u tom periodu faktičkim radom na osnovu kriterijuma i merila propisanih zakonom ostvarili pravo na isplatu plate, koju im je tužena uskratila, niti da su bili sprečeni od strane tužene da kod drugog poslodavca ostvaruju pravo na zaradu.
Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je postavljene tužbene zahteve ocenio neosnovanim.
Neosnovani su navodi revizije da tužena, kao poslodavac, nije regulisala radno pravni status tužilaca u skladu sa zakonom, na koji način ih je onemogućila da rade i ostvaruju platu. Tužiocima je radni odnos kod tužene prestao odjavom sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013. godine i obustavom isplate plata. Od tada su tužioci imali ili mogli imati saznanje za eventualnu povredu prava, pa nedostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa nije od uticaja na mogućnost da u zakonskom roku pokrenu spor pred nadležnim sudom. Tužioci su prvobitno postavljenim tužbenim zahtevom tražili utvrđenje da su u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, ali su taj zahtev tokom spora povukli, a u postupku nisu dokazali da su nakon odjave sa obaveznog socijalnog osiguranja i obustave isplate plata obavljali faktički rad za tuženu, pa nisu imali osnov za isplatu plata i drugih primanja saglasno odredbama 146. do 147.b Zakona o policiji važećeg do 04.02.2016. godine i članova 184. do 187. Zakona o policiji važećeg od 05.02.2016. godine kako pravilno zaključuje drugostepeni sud. Prestankom radnog odnosa rešen je njihov radnopravni status kod tužene, pa tužiocima nije uskraćeno pravo da zaradu ostvaruju radom kod drugog poslodavca.
Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Biserka Živanović,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
