U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Novica Mirić, advokat iz ..., protiv tuženog Dom zdravlja „Zemun“ iz Zemuna, čiji je punomoćnik Vesna Radosavljević, advokat iz ..., radi poništaja odluke, isplate i uplate doprinosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 318/16 od 10.02.2016. godine, u sednici veća od 03.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 318/16 od 10.02.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1799/13 od 20.10.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništena je kao nezakonita odluka direktora tuženog .. br. .. od 28.10.2003. godine, kojom je tužilji otkazan ugovor o radu br. .. od 06.12.2002. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da na ime naknade štete u visini izgubljene zarade isplati tužilji iznos od 304.582,63 dinara u mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom, kao u sadržaju ovog stava izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da uplati pripadajuće doprinose na iznose iz stava drugog izreke i to za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Fondu PIO zaposlenih, Filijala za Grad Beograd u korist tužilje, zatim doprinose za zdravstveno osiguranje nadležnom Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje Filijala za Grad Beograd u korist tužilje. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da na ime troškova parničnog postupka ipslati tužilji iznos od 485.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 32.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 318/16 od 10.02.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena navedena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je blagovremeno podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“,br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijanje činjeničnog stanja nije dopušteno kao razlog za reviziju protiv pobijane drugostepene presude, prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevima stavljenim u postupku i odlučio u potpunosti pravilnom primenom odredaba materijalnog prava.

Prema činjeničnom utvrđenju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na poslovima doktora medicine, specijalista ... u Službi za ... Doma zdravlja „Zemun“. Tuženi je odlukom .. br. .. od 28.10.2003. godine, otkazao tužilji ugovor o radu br. .. od 06.12.2002. godine, zbog zloupotrebe položaja i prekoračenja ovlašćenja i oštećenja imovine tuženog u većem obimu, sa razloga što je nakon izvršene kontrole utvrđeno da je propisivanje lekova vršeno suprotno propisima i da je Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje pričinjena materijalna šteta u iznosu od 399.226,39 dinara. Direktor tuženog je potom doneo odluku o oduzimanju ovlašćenja tužilji za propisivanje lekova na recept na teret sredstava zdravstvenog osiguranja i prestanku prava na upotrebu štambilja sa identifikacionim brojem, a nakon izvršene kontrole u periodu od 11.06.2003. godine do 06.07.2003. godine utvrđeno je da su povrede koje je tužilja učinila propisane Ugovorom o radu pod tačkom 24. tačka 1. alineja 6 – zloupotreba položaja i prekoračenje ovlašćenja i alineja 10 – oštećenje imovine tuženog nepažnjom ili namerno u većem obimu, te kako je tuženom pričinjena šteta, direktor je utvrdio prestanak prava na upotrebu štambilja sa identifikacionim brojem i tužilji je oduzeto ovlašćenje za izdavanje lekova na teret sredstava za zdravstveno osiguranje zbog učinjene teže povrede radne obaveze iz člana 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, kao i tačke 24. pod tačka 24. tačka 1. alineja 6. i 10. ugovora o radu.

Tuženi nije upozorio niti usmeno, niti pismeno tužilju na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Tužilja nikada nije primila upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, a tuženi nije priložio dokaze na navedenu činjenicu, usled čega nižestepeni sudovi zauzimaju stanovište da je osporena odluka o otkazu ugovora o radu nezakonita.

S obzirom na zauzeto stanovište o nezakonitoj odluci tuženog, usvojen je i tužbeni zahtev radi naknade štete u visini izgubljene zarade za period od oktobra 2003. godine do avgusta 2006. godine i obavezan je tuženi na uplatu doprinosa nadležnom Republičkom fondu PIO zaposleni, Filijala za Grad Beograd i Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, Filijala za Grad Beograd, radi uplate doprinosa na dosuđene iznose utvrđene u stavu drugom izreke prvostepene presude.

Ceneći revizijske navode tuženog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 101. stav 1. tačka 3. i stav 2. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), izveli zaključak da je tužbeni zahtev osnovan.

Odredbom člana 101. stav 2. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu o slučaju iz stava 1. tačka 3. i 4. ovog člana, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu.

U konkretnom slučaju tuženi nije na zakonit način tužilji uručio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, zbog čega nisu bili ispunjeni procesni uslovi za donošenje rešenja otkaza ugovora o radu. Prema tome, ne stoje navodi revidenta da je tužilja bila upoznata sa razlozima otkaza.

Revident ukazuje i na pogrešnu primenu člana 191. stav 7. Zakona o radu. Prema članu 191. stav 7. Zakona o radu, ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac suprotno odredbama zakonima kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos od 6 zarada zaposlenog. Prema stanovištu revidenta prvostepeni sud je utvrdio da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa tužilji, ali da je isti nezakonit iz formalnih razloga usled čega je eventualno mogao biti obavezan na plaćanje šest zarada u skladu sa članom 191. stav 7. Zakona o radu. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi navedena tvrdnja tuženog. U konkretnom slučaju tužilji nije uručeno upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu na zakonom propisan način. Smisao upozorenja je da se zaposleni izjasni da li je izvršio povredu radnih obaveza ili radne discipline, da li postoje razlozi za isključenje povrede ili krivice zaposlenog i da li postoje druge okolnosti od značaja za odlučivanje, pa iz tih razloga je neophodno da upozorenje bude dostavljeno tužilji. Samo povlačenje tužbe od strane tužilje u delu u kome je zahtevala vraćanje na rad, ne znači da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u izreci .

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić