Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni povrede postupka iz člana 374.stav 1. Zakona o parničnom postupku na koju se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu u Centru za kulturu K. na radnom mestu administrativnog radnika. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Centru za kulturu od 28.02.2004. godine ukinuto je to radno mesto, a Pravilnikom o izmeni i dopuni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u opštinskoj upravi od 28.02.2004. godine, u odseku za knjigovodstveno- finansijske poslove obrazovano je radno mesto knjigovođe-kontiste glavne knjige. Izvršni odbor SO K. doneo je odluku da se formira ova služba koja će da vodi knjigovodstvene poslove i koja treba da bude formirana od radnika koji su bili u ustanovama, a među njima je i tužilja. Rešenjem sekretara opštinske uprave K. od 26.03.2004. godine tužilja je raspoređena na radno mesto knjigovođe- kontiste glavne knjige u odseku za knjigovodstveno-finansijske poslove indirektnih korisnika budžetskih sredstava opštinske uprave K., a rešenjem opštinske uprave K. od 01.09.2004. godine odbijen prigovor tužilje na navedeno rešenje o rasporedu. Rešenjem opštinske uprave od 17.08.2004. godine tužilja je u zvanju viši referent, raspoređena na radno mesto knjigovođe-kontiste glavne knjige u opštinskoj upravi sa koeficijentom 8,30. Potom je rešenjem istog organa od 09.09.2004. godine usvojen prigovor tužilje na rešenje od 17.08.2004. godine, tako da rešenje glasi: „Da se tužilji u zvanju višeg referenta raspoređenoj na radno mesto knjigovođe-kontiste glavne knjige utvrđuje koeficijent za obračun i isplatu plate od 8,30“. Zahtevom za pokretanje disciplinskog postupka od 25.08.2004. godine protiv tužilje je na navedenim poslovima zatraženo pokretanje disciplinskog postupka jer nije stupila na rad u opštinsku upravu K. do 25.08.2004. godine, što je kvalifikovano kao teža povreda radne dužnosti. Tužilja je, u svojoj izjavi od 31.08.2004. godine, navela da je podnela zahtev za korišćenje godišnjeg odmora za 2004. godinu počev od 23.08.2004. godine, da odgovor nije dobila, da dolazi redovno na posao u Centar za kulturu, jer se smatra radnikom te ustanove. Rešenjem opštinske uprave opštine K. od 02.09.2004. godine tužilji je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa zato što je utvrđeno da je tužilja neopravdano izostala sa posla preko 10 radnih dana i ovo rešenje tužilja je primila 08.09.2004. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilji zakonito prestao radni odnos.

Zakon o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“ br. 48/91 ... 39/2002), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih rešenja tužene, u članu 59. stav 1. tačka 9) propisuje da teže povrede radnih obaveza i dužnosti jesu neopravdan izostanak s posla najmanje dva uzastopna radna dana.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, Centar za kulturu K. u kojem je tužilja bila zaposlena, je indirektni korisnik sredstava iz budžeta opštine K. tako da je reč o ustanovi u sastavu lokalne samouprave. Rešenje sekretara opštinske uprave K. od 26.03.2004. godine, kojim je tužilja raspoređena na radno mesto knjigovođe-kontiste glavne knjige u odseku za knjigovodstveno-finansijske poslove je zakonito, i nije bilo potrebe za zaključivanjem sporazuma o preuzimanju, u smislu člana 67. u vezi člana 65. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, jer je reč o poslovima unutar ustanova i organa lokalne samouprave, a ne o raspoređivanju u drugi državni organ. Pobijana rešenja su zakonita, obzirom da su doneta u skladu sa odredbom člana 116. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih rešenja, pošto je tužilja mogla da bude raspoređena na drugo radno mesto u okviru organa lokalne samouprave. Kako je tužilja neopravdano izostala sa posla na radnom mestu u organu opštinske uprave na koje je raspoređena, protiv nje je pokrenut disciplinski postupak i tuženi je doneo rešenje kojim je izrečena mera prestanak radnog odnosa, pravilnom primenom citirane odredbe člana 59. stav 1. tačka 9. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Tužilja je pobijala i rešenja tužene kojim joj je određen koeficijent za obračun plate, međutim kako su ova rešenja doneta na osnovu zakonitog rešenja o raspoređivanju tužilje na određeno radno mesto, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su pobijana rešenja zakonita.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo. Sud je cenio i ostale navode revizije, ali ih nije posebno obrazlagao, obzirom da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.