Tužilja je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, na radnom mestu ... u ..., na osnovu Ugovora o radu broj ... od 06.03.2009. godine, sa pripadajućim aneksima. Osporenim rešenjem tužene broj .../... od 18.04.2018. godine utvrđeno je da je prestala potreba za radom tužilje, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, primenom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu i člana 22. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Istim rešenjem je konstatovano da se tužilji nije mogao obezbediti premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija, dokvalifikacija ili druge mere i utvrđeno je da će tužilji biti isplaćena otpremnina. Osporenim rešenjem tužene broj ...-.../... od 05.06.2018. godine tužilji je otkazan ugovor o radu i utvrđeno da joj je isplaćena otpremnina. Tužilja je bila predsednik sindikalne organizacije tužene koja nije imala svojstvo reprezentativnosti. Kod tužene je na osnovu Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru izvršen postupak racionalizacije. Skupština Grada Vranja je dana 10.11.2017. godine donela Odluku o određivanju maksimalnog broja zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu lokalne samouprave – Grada Vranja za 2017. godinu, kojom je, pored ostalog, utvrđen maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme kod tužene na 28. Radi usklađivanja maksimalnog broja zaposlenih sa navedenom odlukom tužena je dana 05.02.2018. godine donela novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Javnoj ustanovi Turistička organizacija Grada Vranja, na koji je Gradsko veće Grada Vranja dalo saglasnost zaključkom od 26.02.2018. godine. Radno mesto ... u ..., na kome su do dana stupanja na snagu novog Pravilnika radila dva izvršioca, tužilja i BB, nije predviđeno navedenim izmenama sistematizacije. Tužena je dana 14.03.2018. godine donela Predlog programa rešavanja viška zaposlenih u JU Turistička organizacija Grada Vranja, sa tabelarnim prikazom radnih mesta za kojima prestaje potreba, koja ne postoje u novom pravilniku o sistematizaciji, kao i novih radnih mesta i radnih mesta na kojima se smanjuje broj izvršilaca. Utvrđeni su kriterijumi za određivanje viška zaposlenih, način njihovog vrednovanja i predviđene su mere za zapošljavanje, a na Predlog programa Nacionalna služba za zapošljavanje je dala mišljenje sa predlogom mera za rešavanje viška zaposlenih. Povodom ankete, tužilja se izjasnila da ne prihvata sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade. Odlukom direktora tužene od 05.04.2018. godine formirana je Komisija koja je izvršila bodovanje zaposlenih u postupku realizacije Programa rešavanja viška zaposlenih. Kako novim Pravilnikom nije sistematizovano radno mesto tužilje – ..., ali je na radnom mestu recepcionara došlo do povećanja broja izvršilaca, tužilja je zajedno sa drugim izvršiocem njenog radnog mesta podvrgnuta bodovanju. Prema zapisniku od 12.04.2018. godine tužilja je ostvarila ukupno 32,875 bodova, dok je BB bodovana sa 60,5 bodova. Prema konačnoj rang listi bodovanja zaposlenih od 12.04.2018. godine tužilja je rangirana sa manjim brojem bodova u odnosu na BB. Tužilja je izjavila prigovor na zapisnik o izvršenom bodovanju, koji je rešenjem Komisije za bodovanje od 17.04.2018. godine odbijen kao neosnovan.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su osporena rešenja nezakonita, imajući u vidu da tužena nije odmah donela rešenje kojim otkazuje ugovor o radu tužilji, već mesec i po dana nakon donošenja rešenja kojim je utvrđen prestanak potrebe za njenim radom. Pored toga, prema shvatanju prvostepenog suda, postoji i propust tužene da na adekvatan način utvrdi potrebu za radom tužilje na nekom drugom radnom mestu, s obzirom da je tužena dana 27.04.2018. godine, u vreme kada je utvrdila prestanak potrebe za radom tužilje, zaključila ugovor o radu sa BB za radno mesto ... u ..., sa opisom poslova koji su slični poslovima radnog mesta tužilje.

Drugostepeni sud nije prihvatio navedeni zaključak prvostepenog suda, nalazeći da nijednom odredbom Zakona o radu nije propisan rok u kome poslodavac, nakon što utvrdi prestanak potrebe za radom zaposlenog, treba da donese rešenje kojim se zaposlenom otkazuje ugovor o radu, te da činjenica da je poslodavac osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu doneo mesec i po dana nakon što je utvrdio prestanak potrebe za radom tužilje, sama po sebi ne čini osporena rešenja nezakonitim. Dalje je našao da je tužena postupila u svemu u skladu sa odredbom člana 154. Zakona o radu u pogledu obaveza da u saradnji sa republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih, a kako je ugovor o radu između tužene i BB od 27.04.2018. godine zaključen na određeno vreme i za drugo radno mesto, ocenio je da se ne može smatrati da je poslodavac na taj način zaposlio drugo lice na istim poslovima, u smislu odredbe člana 182. Zakona o radu. Našao je da je procedura u kojoj su doneta osporena rešenja u postupku racionalizacije i rešavanja viška zaposlenih kod tužene sprovedena u skladu sa Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Radno mesto tužilje u konkretnom slučaju nije bilo predviđeno novom sistematizacijom, a kako je došlo do povećanja broja izvršilaca na radnom mestu recepcionara tužilja je podvrgnuta bodovanju. Imajući u vidu da je u postupku donošenja rešenja tužena u svemu postupila prema odredbama čl. 153-158. Zakona o radu, kao i da je tužilja proglašena viškom primenom utvrđenih kriterijuma, drugostepeni sud je zaključio da je tužilji zakonito prestao radni odnos usled nastupanja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tužene na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu. Saglasno navedenom, kao i da je tužena tužilji isplatila otpremninu i da nije bilo mogućnosti za primenu odgovarajućih mera za novo zapošljavanje, ocenjeno je da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan. Kako osporena rešenja nisu nezakonita, nije ispunjen uslov za vraćanje tužilje na rad u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbama čl. 153-160. Zakona o radu regulisan je način rešavanja viška zaposlenih. Prema članu 153. Zakona o radu, poslodavac je dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a članom 155. propisano je šta program treba da sadrži i ko su donosioci programa. Članom 154. je propisana obaveza poslodavca da se pre donošenja programa obrati reprezentativnom sindikatu radi preduzimanja mera za novo zapošljavanje viška zaposlenih, a članom 156. obaveza sindikata da dostave mišljenja. Odredbama čl. 158. i 159. propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplati otpremninu.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište drugostepenog suda da je tužena u konkretnom slučaju postupila u skladu sa odredbama čl. 153. do 158. Zakona o radu, te da je tužilji usled nastupanja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tužene zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu. U konkretnom slučaju, osnov za donošenje osporenih rešenja je Program rešavanja viška zaposlenih kojim je obuhvaćeno i radno mesto na kome je tužilja radila, odnosno za koje je imala zaključen ugovor o radu. Novim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tužene koji predstavlja akt usaglašavanja sa Odlukom o određivanju maksimalnog broja zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu lokalne samouprave – Grada Vranja za 2017. godinu, radno mesto tužilje „... u ...“ je prestalo da postoji. U slučaju prestanka potrebe za radom zaposlenog zbog ukidanja radnog mesta za koje zaposleni ima zaključen ugovor o radu, poslodavac nije dužan da primeni bilo kakve kriterijume prilikom otpuštanja zaposlenog koji se primenjuju u slučaju smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu, niti da posebno obrazloži otkaz. Razlozi za prestanak potrebe za radom zaposlenih detaljno su obrazloženi u Programu rešavanja viška zaposlenih kod tuženog saglasno odredbi člana 155. stav 1. tačka 1) Zakona o radu.

Imajući u vidu da je odredbama člana 1. Posebnog kolektivnog ugovora za ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 10/15, 8/18) bilo propisano da se istim bliže uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, kao i međusobni odnosi učesnika ovog ugovora, a to su lice koje je zaposleno u ustanovi kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave - zaposleni i ustanova kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave – poslodavac, neosnovano se navodima revizije ukazuje da se u odnosu na tuženu primenjuju odredbe navedenog Posebnog kolektivnog ugovora, zbog toga što tužena nije ustanova kulture u smislu Zakona o kulturi („Službeni glasnik RS“; br. 72/09), a obavljanje delatnosti u vidu organizovanja kulturnih skupova i manifestacija je ne čini ustanovom kulture.

S obzirom na izloženo, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, u smislu člana 153. stav 1. ZPP, odbijen je i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić