Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju zahtevajući naknadu troškova.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20), Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog. Tužilac je radio kod tuženog na određeno vreme po više ugovora o radu, a radni odnos na neodređeno vreme je zasnovao ugovorom o radu od 14.01.2020. godine. Tužilac je radio na gradilištu „Tržni centar“ u ... na izgradnji drenaže i betoniranja kanala. U radnu subotu koja je prethodila danu 11.05.2020. godine betonirali su odvod kišne kanalizacije, a nakon završetka rada, ostao je višak betona koji nije iskorišćen za gradnju. Tužilac nije bio odgovoran što je ostao višak betona jer je beton dovožen skipom na lice mesta, a tužilac je radio na drugim poslovima. Dana 11.05.2020. godine kada su došli na posao direktor tužioca je grupu radnika koji su prethodne subote radili na izgradnji drenaže i betoniranja kanala obavestio da za rad u subotu nemaju nadnicu, da će oni snositi troškove za bačeni beton i da će im odbiti od plate. Tužilac je prišao direktoru i pobunio se zbog toga što će mu biti umanjena dnevnica, došlo je do rasprave između tužioca i direktora koji je rekao tužiocu da ide kući, nakon čega je tužilac napustio radno mesto i od tog trenutka se nije vraćao na posao. Tužilac se nije zadržavo na gradilištu, odmah ga je napustio i nije se kasnije sastajao sa direktorom. Radnici koji su tog dana prisustvovali na gradilištu i raspravi između tužioca i direktora nisu videli da je tužilac tom prilikom potpisao molbu – zahtev za prestanak radnog odnosa, odnosno da je tužilac bilo šta potpisao. Tužilac je potpisao molbu-zahtev za jednostrani raskid radnog odnosa ranije, a ne 11.05.2020. godine a tuženi je molbu- zahtev iskoristio za donošenje osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu. Osnov za prestanak radnog odnosa je i otkaz ugovora o radu od strane zaposlenog, koji da bi proizvodio pravno dejstvo mora da bude odraz slobodne volje zaposlenog, jer u suprotnom sadrži manu volje koja otkaz čini nezakonitim. U konkretnom slučaju tužilac nije slobodno izrazio volju za otkaz ugovora o radu od strane zaposlenog, odnosno da mu prestane radni odnos kod tuženog, jer potpisivanjem blanko zahteva od strane tužioca nije izražena slobodna volja tužioca za prestanak radnog odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Članom 178. stav 1. i 2. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu. Otkaz ugovora o radu zaposleni dostavlja poslodavcu u pisanom oliku, najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa (otkazni rok).

U skladu sa navedenom odredbom zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu. Izjava volje zaposlenog kojom otkazuje ugovor o radu mora da bude ne samo pisana, već i izričita, konkretna, jasna i nedvosmislena. Pored toga, da bi bila validna, takva izjava mora biti i rezultat slobodno izražene volje. U suprotnom, ako ne postoji slobodna, ozbiljna i stvarna volja usmerena na prestanak radnog odnosa, takva izjava ne proizvodi pravno dejstvo.

Stoga izjava tj. molba-zahtev od 11.05.2020. godine, koju je tužilac, kako proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja dao unapred, potpisivanjem blanko otkaza ugovora o radu, prilikom zasnivanja radnog odnosa ne proizvodi pravno dejstvo jer ne izražava slobodnu, ozbiljnu i stvarnu volju usmerenu na prestanak radnog odnosa. Kod iznetog, pravilno su nižestepeni sudovi, suprotno navodima revizije, poništili osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad.

Kod izloženog neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, s obzirom da se ostalim navodima revizije osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković