.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2119/2023
28.02.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Miloš Radojević i Aleksandar Milunović, advokati iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja Kragujevac, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kragujevcu, radi naknade troškova, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4094/22 od 11.01.2023. godine, u sednici veća održanoj 28.02.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4094/22 od 11.01.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1630/21 od 07.07.2022. godine, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada za period od septembra 2018. godine zaključno sa junom 2021. godine pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti pa do isplate, bliže navedeno u ovom stavu. Stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da mu isplati na ime neisplaćenog regresa za period od septembra 2018. godine zaključno sa junom 2021. godine pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti pa do konačne isplate, bliže navedene u ovom stavu. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 55.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4094/22 od 11.01.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati naime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za period od septembra 2018. godine zaključno sa junom 2021. godine pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate, bliže navedene u stavu prvom i drugom izreke drugostepene presude i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Protiv presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi je odgovorio na reviziju tužioca.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) i ocenio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... sa koeficijentom za obračun plate 8,98. U utuženom periodu tužiocu je obračunavana plata tako što je koeficijent radnog mesta množen sa osnovicom za obračun plate koju propisuje Vlada Republike Srbije nakon čega je tako obračunata plata upoređivana sa minimalnom zaradom i po potrebi korigovana do iznosa minimalne zarade. U obračunskim listama za sporni period tuženi nije iskazivao troškve za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina ovih naknada utvrđena je iz nalaza i mišnjenja sudskog veštaka koji je koristio parametre za obračun ovih naknada koje je tuženi ranije primenjivao prilikom obračuna ovih naknada.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da u minimalnoj zaradi koja je tužiocima isplaćivana u spornom periodu ne može da bude sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, pa je primenom odredbi člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i člana 111. Zakona o radu zaključio da je tužena dužna da te naknade isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem, a prema parametrima za obračun ovih naknada koje je tuženi ranije primenjivao prilikom obračuna ovih naknada i usvojio tužbeni zahtev.
Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda, već je zaključio da su, shodno odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenima u javnim službama, u koeficijentu za obračun plate sadržane i naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora zbog čega je preinačio prvostpenu presudu i odbio tužbeni zahtev, smatrajući da ovo pravo ne pripada tužiocu jer ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužioca sadržan bilo uopštem, bilo u posebnom aktu.
Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.
Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ broj 34/01...157/20) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. istog Zakona propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plate utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne Skupštine Republike Srbije, dok je odredbom člana 4. stav 1. istog Zakona propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.
Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ broj 1/15, 3/18) kao i Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ broj 96/19...58/20) u odredbi člana 91., a Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ broj 106/18) u doredbi člana 90. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom (stav 2.), da osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3.).
Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... 95/18) u odredbi člana 111. stav 1. i 2. propisano je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, a da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim Zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Članom 118. stav 1. istog Zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.) dok je prema stavu 2. istog člana visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u dražvnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog Zakona.
Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“ broj 44/01...58/14), koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13. ove Uredbe utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. ove uredbe koja se primenjuje na zaposlene u zdravstvenim ustanovama. U konkretnom tužilac je zaposlen u zdravstvenoj ustanovi pa se na utvrđivanje i obračun njegove plate, kao i naknade i dodataka po osnovu rada primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.
Suprotno revizijskim navodima primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornost zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon – Zakon o platama u državnim organima i javnim službama propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ova odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim kolektivnim ugovorima za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, koji su zaključivani u periodu od 2015. do 2020. godine, nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, kako na osnovu člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kao lex specialis, proizilazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, to ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužioca. Taj osnov ne postoji ni u opštem aktu.
Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njegove plate, pa je stoga činjenica da je tužiocu u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada (kao ona osnovna plata koja se isplaćuje u toj visini u situaciji da je bila niža od minimalne) po oceni Vrhovnog suda, bez uticaja na drugačiju odluku jer ona ne aktivira prava iz Zakona o radu kao opšteg zakona.
Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. ZPP.
Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Dragana Marinković,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
