U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do 15.04.2015. godine, kada mu je prestao radni odnos kao višku zaposlenih na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu od 14.04.2015. godine. Tužilac je obavljao poslove ... u Službi za digitalizaciju arhive u Odeljenju za digitalizaciju. Po pribavljenom mišljenju i predlogu Nacionalne službe za zapošljavanje i Jedinstvene sindikalne organizacije, u skladu sa Kolektivnim ugovorom br. 3 od 17.12.2014. godine, tuženi je doneo Program rešavanja viška zaposlenih dana 23.03.2015. godine. Promenjen je Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova od 23.11.2012. godine, i to dana 02.04.2015. godine donošenjem 551. izmene i dopune prethodnog Pravilnika i tom izmenom ukinuta je Služba za digitalizaciju arhive u Direkciji za upravljanje dokumentima, kao i tužiočevo radno mesto ... u ovoj službi. Programom rešavanja viška zaposlenih, u članu 6. propisano je da posebnu zaštitu od proglašenja viška zaposlenih uživaju zaposleni za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, kao i predstavnici sindikata koji uživaju posebnu zaštitu od proglašavanja tehnoliškim viškom i premeštaju se na druge odgovarajuće poslove. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tužiocu je isplaćena opremnina.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev za poništaj rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, nalazeći da je sporno rešenje zakonito.

Prema članu 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenog obima posla. Postupak koji je poslodavac dužan da sprovede prilikom oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom propisan je čl. 153 – 157. Zakona o radu. Članom 158. stav 1. navedenog zakona propisana je obaveza poslodavca da pre otkaza ugovora i radupo ovom osnovu zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, kao i zahtev tužioca za vraćanje na rad. Naime, tuženi je u saradnji sa sindikatom i Nacionalnom službom za zapošljavanje doneo Program rešavanja viška zaposlenih i istovremeno je izmenom Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 02.04.2015. godine ukinuto radno mesto na kome je tužilac bio raspoređen, jer je ukinuta cela Služba za digitalizaciju arhive u Direkciji za upravljanje dokumentima. Nisu postojala slobodna nepopunjena radna mesta na kojima bi tužilac mogao biti raspoređen prema svojim kvalifikacijama. Tuženi nije mogao da obezbedi tužiocu prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, kao ni rad kod drugog poslodavca. Pre otkaza ugovora o radu, tužiocu je isplaćena otpremnina iz člana 158. Zakona o radu. Iz navedenih razloga, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je otkaz ugovora o radu zakonit na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. i čl. 153. – 160. Zakona o radu. Okolnost što je tuženi angažovao za rad druga druga lica preko lizing kompanija nije od uticaja na zakonost rešenja o otkazu, jer na taj način nije zasnovan radni odnos kod tuženog, već su ta lica u radnom odnosu kod uslužnih preduzeća, zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Suprotno revizijskim navodima, tužilac nije uživao posebnu zaštitu od otkaza iako je rešenjem NZS utvrđen status tužioca kao osobe sa sa invaliditetom. Ovo iz razloga što je poslodavac dužan da zaposlenom – osobi sa invaliditetom obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti u skladu sa zakonom. Ukoliko poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao, zaposleni se smatra viškom, jer je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem određenog posla, na šta upućuju odredbe člana 101, 102. i 179. Zakona o radu.

Kako je utvrđeno da je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu zakonito, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev za vraćanje na rad, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić