Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2502/16 od 27.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1137/14 od 03.12.2015. godine u stavu trećem, četvrtom i šestom izreke, kao i dopunsko rešenje o troškovima postupka od 28.01.2016. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, pa je odbijen zahtev tužioca da se utvrdi da je tužilac od 01.06.1998. godine, kao dana zasnivanja radnog odnosa po rešenju broj .. od 15.07.1998. godine, u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, pa je odbijen zahtev tužioca da se utvrdi da je ništav Ugovor o radu na određeno vreme broj .. od 23.05.2003. godine zaključen između parničnih stranaka. Stavom četvrtim izreke, odbačena je žalba tuženog izjavljena protiv prvostepene presude u odnosu na stav peti izreke. Stavom petim izreke drugostepene presude, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Tužilac je blagovremeno izjavio reviziju na preinačujući deo drugostepene presude u stavu drugom i trećem izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa članom 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem tuženog broj .. od 15.07.1998. godine, nakon izbora na konkursu, raspoređen na mesto šefa Službe za ... poslove na neodređeno vreme počev od 01.06.1998. godine, sa utvrđenim koeficijentom zarade od 2,50. Tužilac je rešenjem tuženog od 13.10.1998. godine privremeno udaljen sa posla. Delimičnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1 528/98 od 07.11.2003. godine, koja je postala pravnosnažna 26.01.2005. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog od 13.10.1998. godine. Istom presudom odbijen je zahtev tužioca za vraćanje na rad, s obzirom na to da je, na osnovu rešenja suda o privremenoj meri, tuženi tužioca vratio na posao dana 23.05.2003. godine, kada su zaključili Ugovor o radu na određeno vreme broj .., a potom i drugi Ugovor o radu na određeno vreme broj .. od 06.10.2003. godine. Rešenjem o otkazu ugovora o radu tuženog broj .. od 10.05.2007. godine, tužiocu je otkazan Ugovor o radu broj .. od 06.10.2003. godine, zbog učinjene povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme od 01.06.1998. godine, kao dana zasnivanja radnog odnosa po rešenju broj .. od 15.07.1998. godine. Takođe su usvojeni i zahtevi tužioca da se utvrdi da su ništavi ugovori o radu na određeno vreme koje su parnične stranke zaključile 23.05.2003. i 06.10.2003. godine, jer je tužilac već bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kada je vraćen na posao kod tuženog po rešenju o privremenoj meri. Prvostepeni sud je odluku o utvrđenju postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme doneo bez pozivanja na odredbe zakona, dok je odluku o ništavosti ugovora o radu na određeno vreme doneo primenom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio zahtev tužioca da se utvrdi da je tužilac od 01.06.1998. godine u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i odbio zahtev tužioca da se utvrdi da je ništav Ugovor o radu na određeno vreme broj .. od 23.05.2003. godine zaključen između parničnih stranaka. Suprotno prvostepenom sudu, drugostepeni sud smatra da rešenjem broj .. od 15.08.1998. godine, kao jednostranim aktom tuženog, tužilac nije mogao da zasnuje radni odnos kod tuženog počev od 01.06.1998. godine, s obzirom da je, prema tada važećoj odredbi člana 11. Zakona o radnim odnosima, ugovor o radu kao akt saglasnih volja ugovarača bio jedini zakonski akt kojim se zasnivao radni odnos. U drugostepenoj presudi se ističe da Zakonom o radnim odnosima nije bio predviđen faktički rad kao način zasnivanja radnog odnosa, koji je kao zakonom regulisana kategorija uveden tek odredbom člana 18. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01). Prilikom ocene zakonitosti Ugovora broj .. od 23.05.2003. godine, drugostepeni sud je primetio da navedeni ugovor, koji je zaključen na određeno vreme, nema izričito određeno vreme trajanja rada na određeno vreme, te da se stoga, saglasno odredbi člana 17. stav 2. Zakona o radu iz 2001. godine, smatra ugovorom o radu zaključenim na neodređeno vreme. Drugostepeni sud navodi da „se nezavisno od utvrđenog, kretao u granicama postavljenog zahteva tužioca, te o istom nije odlučivao“. Kako je, po nalaženju drugostepenog suda, tužilac Ugovorom o radu broj .. od 23.05.2003. godine kod tuženog očigledno zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, a ne na određeno vreme, to je pravilna odluka prvostepenog suda da je ništav Ugovor o radu broj .. od 06.10.2003. godine zaključen između parničnih stranaka, zbog toga što je predmetni ugovor zaključen za vreme trajanja prethodno zaključenog ugovora o radu na neodređeno vreme.

Odredbama člana 11. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96, 28/01 i 43/01), koji je bio na snazi u vreme kada je tuženi počeo da radi kod tužioca 01.06.1998. godine, pored ostalog, bilo je propisano: da je nadležni organ kod poslodavca dužan da sa licem koje zasniva radni odnos zaključuje ugovor o radu pre stupanja na rad i da ga prijavi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa zakonom (stav 1); da se ugovor o radu zaključuje u pisanom obliku i sadrži odredbe o danu početka rada, zaradi, uslovima rada, radnom mestu na kome se zasniva radni odnos, mogućnosti raspoređivanja na drugo radno mesto u toku trajanja radnog odnosa i o drugim pitanjima, obavezama i odgovornostima na radu i u vezi sa radom (stav 2).

U cilju sprečavanja zloupotreba na tržištu rada i eliminacije „rada na crnom“ (faktičkog rada), zakonodavac je uveo pravnu fikciju postojanja radnog odnosa izraženu u članu 18. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), tako što je propisao da ako zakonodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Isto zakonsko rešenje postoji i u članu 32. stav 2. važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), koji je bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa tužioca kod tuženog dana 10.05.2007. godine.

Drugostepeni sud je odluku o odbijanju tužbenog zahteva tužioca da se utvrdi da je tužilac od 01.06.1998. godine bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme zasnovao na članu 11. stav 1. Zakona o radnim odnosima koji je bio na snazi u vreme kada je tužilac stupio na rad. Imajući u vidu navedenu odredbu zakona, Vrhovni kasacioni sud smatra da je pravilan stav drugostepenog suda da tužilac nije mogao da zasnuje radni odnos kod tuženog na osnovu rešenja tuženog broj .. od 15.08.1998. godine, već samo na osnovu ugovora o radu koji parnične stranke nisu zaključile. Međutim, u vreme kada je tužilac 2003. godine, na osnovu rešenja o privremenoj meri Četvrtog opštinskog suda u Beogradu vraćen na rad, važila je odredba člana 18. stav 2. Zakona o radu iz 2001. godine, kojom je bilo propisano da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. U sprovedenom parničnom postupku je utvrđeno da je tužilac, nakon izbora na konkursu, stupio na rad kod tuženog 01.06.1998. godine, kada je rešenjem tuženog raspoređen na odgovarajuće radno mesto i određen mu je način obračuna zarade, da je rešenje tuženog o udaljenju tužioca sa posla od 13.10.1998. godine poništeno pravnosnažnom presudom suda, kao i da je rešenjem o privremenoj meri suda tuženom naloženo da tužioca vrati na rad. U drugostepenoj presudi je izostala ocena da li kod navedenih činjenica tužilac ispunjava uslove da se, na osnovu člana 18. stav 2. Zakona o radu, utvrdi da je tužilac od 01.06.1998. godine bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i do kada je takav radni odnos postojao.

Tužilac je tražio poništaj Ugovora o radu na određeno vreme broj .. od 23.05.2003. godine smatrajući da je u vreme njegovog zaključenja već bio u radnom odnosu na neodređeno vreme. Drugostepeni sud je našao da predmetni ugovor, koji je zaključen kao ugovor o radu na određeno vreme, saglasno članu 17. stav 2. Zakona o radu iz 2011. godine, predstavlja ugovor o radu na neodređeno vreme jer u njemu nije navedeno vreme trajanja rada. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da o ništavosti ovog ugovora sud nije odlučivao krećući se u granicama postavljenog zahteva, iako je stavom trećim izreke presude preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca da se utvrdi da je ništav Ugovor o radu na određeno vreme broj .. od 23.05.2003. godine. Ukoliko je tužiočev zahtev za poništaj predmetnog ugovora odbijen iz navedenih razloga, drugostepeni sud je na temelju istih razloga morao da ceni osnovanost zahteva tužioca o utvrđenju postojanja radnog odnosa tužioca na neodređeno vreme kod tuženog. Propustivši da primeni član 18. stav 2. Zakona o radu iz 2001. godine, drugostepeni sud ne samo da je odbio zahtev tužioca da se utvrdi da je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme od 01.06.1998. godine, već i od 23.05.2003. godine, mada je našao da su parnične stranke tada zaključile ugovor o radu na neodređeno vreme, a ne na određeno vreme.

Sledom svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je drugostepena presuda u pobijanom delu morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti nedostatke na koje je ukazano i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

S obzirom na to da je drugostepena odluka u pobijanom delu ukinuta, na osnovu člana 165. stav 3. ZPP ostavljeno je da se o troškovima postupka povodom podnete revizije, odnosno odgovora na reviziju odluči u konačnoj odluci.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić