U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ i II, svih iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Ratko Ivanov, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Koordinaciona uprava za Kosovo i Metohiju, PU Gnjilane, sa privremenim sedištem u Vranju, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3177/2019 od 14.05.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 27.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3177/2019 od 14.05.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 910/18 od 17.09.2019. godine, obavezana je tužena da tužiocima naknadi štetu, na ime neisplaćene zarade i dodatka na zaradu, za period od 01.07.2013. godine do 31.12.2016. godine, u određenim pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u stavu prvom izreke kao i da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.141.755,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3177/2019 od 14.05.2020. godine, prvostepena presuda je preinačena tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbijen, kao neosnovan i obavezani su tužioci da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 522.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužilaca je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti podnete revizije u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge apsolutno bitne povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP. Neosnovana je tvrdnja revidenta da je drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja. Za odlučivanje u ovom sporu relevantne činjenice utvrđene su u prvostepenom postupku, a prvostepena presuda je preinačena zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su počev od 16.02.2009. godine bili u radnom odnosu kod tužene. Poslove su obavljali u civilu na teritoriji Kosova i Metohije. Pratili su bezbednosno stanje na terenu i dostavljali informacije Policijskoj upravi u Vranju, koje su prosleđivane MUP-u Republike Srbije u Beogradu. Tužena je u junu mesecu 2013. godine prestala tužiocima da isplaćuje zarade, kao i dodatak na zaradu u iznosu od 10.000,00 dinara mesečno, a kod tužene su bili zdravsteno osigurani do decembra meseca 2013. godine, kao zaposlena lica. Rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocima nisu dostavljena, a tužioci su sa obaveznog socijalnog osiguranja odjavljeni 31.05.2013.godine, zbog prestanka radnog odnosa usled odsustva sa rada dužeg od šest meseci.

Tužbenim zahtevom tužioci traže isplatu neisplaćene zarade i dodatka na zaradu, za period od 01.07.2013. godine do 31.12.2016. godine, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, tvrdeći da su i u ovom periodu obavljali operativne zadatke na teritoriji Kosova i Metohije po nalogu tužene.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, nakon ocene neosnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja, usvojio tužbeni zahtev. Zaključio je da je tužena, primenom materijalnog prava iz člana 154. i 190. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu, u obavezi da tužiocima naknadi pretrpljenu štetu u vidu neisplaćene zarade i dadatka na zaradu, jer tužiocima nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa, a u spornom periodu im nije omogućeno da rade i ostvaruju prava iz radnog odnosa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve. Po stanovištu ovoga suda tužena, kao poslodavac, nije pričinila štetu tužiocima u smislu odredbe člana 164. Zakona o radu u vezi sa članovima 154. i 158. ZOO. Tužiocima je radni odnos kod tužene prestao odjavom sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013. godine. Stoga nemaju pravo na naknadu štete za utuženi period jer nisu dokazali da su u tom periodu faktičkim radom na osnovu kriterijuma i merila propisanih zakonom ostvarili pravo na isplatu plate, koju im je tužena uskratila, niti da su bili sprečeni od strane tužene da kod drugog poslodavca ostvaruju pravo na zaradu.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je postavljene tužbene zahteve ocenio neosnovanim.

Neosnovani su navodi revizije da tužena, kao poslodavac, nije regulisala radno pravni status tužilaca u skladu sa zakonom, na koji način ih je onemogućila da rade i ostvaruju platu. Tužiocima je radni odnos kod tužene prestao odjavom sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013. godine i obustavom isplate plata. Od tada su tužioci imali ili mogli imati saznanje za eventualnu povredu prava, pa nedostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa nije od uticaja na mogućnost da u zakonskom roku pokrenu spor pred nadležnim sudom. Tužioci su tužbom od 18.06.2014. tražili utvrđenje da su u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, ali su taj zahtev tokom spora povukli, a u postupku nisu dokazali da su nakon odjave sa obaveznog socijalnog osiguranja i obustave isplate plata obavljali faktički rad za tuženu, pa nisu imali osnov za isplatu plata i drugih primanja saglasno odredbama 146. do 147b. Zakona o policiji važećeg do 04.02.2016. godine i članova 184. do 187. Zakona o policiji važećeg od 05.02.2016. godine kako pravilno zaključuje drugostepeni sud. Prestankom radnog odnosa rešen je njihov radnopravni status kod tužene, pa tužiocima nije uskraćeno pravo da zaradu ostvaruju radom kod drugog poslodavca.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić