Presudom Apelacionog suda u Beogradu 530/22 od 10.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilja i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, kojim su tužilje tražile da sud naloži tuženoj da tužiljama dostavi rešenje o zasnivanju radnog odnosa kod tužene, donese rešenje o prestanku radnog odnosa zbog rada tužilja na AP KiM i nakon 1999. godine i ista dostavi Republičkom fondu PIO, da dostavi spisak Republičkom fondu PIO za tužilje koje su obavljale poslove iz nadležnosti tužene i nakon zasnivanja radnog odnosa kod tužene 2009. godine, kako bi Republički fond PIO doneo rešenja tužiljama sa priznavanjem prava na posebnu penziju i u odnosu na ovaj deo tužbenog zahteva, tužba je odbačena. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilja za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavile tužilje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilja neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koja u smislu člana 407. stav 1. ZPP ne može biti revizijski razlog. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevima stavljenim u postupku i odlučio u potpunosti pravilnom primenom odredaba materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su 2009. godine zasnovale radni odnos kod tužene, zarade i doprinosi su im isplaćivani sve do juna 2013. godine kada je došlo do prestanka njihove isplate iako nije došlo do prestanka radnog odnosa tužilja odnosno do donošenja rešenja kojim bi se odlučivalo o njihovom radno- pravnom statusu. Tužilje su istovremeno bile zaposlene u Kosovskoj policijskoj službi gde i danas redovno ostvaruju zaradu. Ovim postupkom traže da se utvrdi da je prilikom odlučivanja o njihovom radno-pravnom statusu organ tužene postupao diskriminatorski prema njima, jer im za razliku od drugih zaposlenih koji su bili u istovetnoj situaciji kao i tužilje, nije doneo rešenja o prestanku radnog odnosa, na osnovu kojih bi im Republički fond za PIO priznao prava na posebnu penziju prema Uredbi o uslovima za ostvarivanje prava na posebnu penziju zaposlenih u MUP-u koji su rad obavljali na teritoriji AP Kosovo i Metohija, kao i da diskriminacija na radu postoji i usled od strane tužene onemogućavanja tužiljama da nastave rad na teritoriji Republike Srbije usled čega trpe štetu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, odlukama nižestepenih sudova odbijen je tužbeni zahtev tužilja za utvrđenje da su tužilje diskriminisane od strane tužene u smislu odredaba člana 2.-6., 16. stav 1., 41., 43. i 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije u vezi sa članovima 18., 19. i 20. Zakona o radu i sa članom 21. Ustava RS. Navedeno uz obrazloženje da tužilje nisu učinile verovatnim da je tužena učinila akt diskriminacije, odnosno da je ponašanje organa tužene u postupku vršenja svojih ovlašćenja u momentu odlučivanja o pravima tužilja bilo diskriminatorno, tako što je tužilje stavila u nejednak položaj u odnosu na druge zaposlene. Prema shvatanju sudova u konkretnom slučaju tužilje nisu dokazale da su bilo kojim aktom ili postupanjem organa tužene diskriminisane, ni na neposredan ni na posredan način, niti da su tužiljama zbog nekog ličnog svojstva neopravdano uskraćena prava, a nisu ni identifikovana lična svojstva koja su, prema uverenju tužilja, uzrokovala njihov različiti tretman u odnosu na ostale zaposlene.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiljama, a sledstveno tome i zahtev da se zabrani tuženoj označeno ponašanje kojim odbija dostavljanje rešenja i izveštaja, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Naime, zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom i Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Pre svega, odredbom člana 21. stav 3. Ustava Republike Srbije i člana 14. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju zabranjena je svaka diskriminacija neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu. Nadalje, odredbom člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09) propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lice ili grupe kao i članove njihovih porodica ili njima bliskih lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti, ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim ili drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Dakle, Zakon o zabrani diskriminacije u citiranom članu određuje institut diskriminacije kao neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje (propuštanje), na otvoren ili prikriven način, u odnosu na lice ili grupe lica i na članove njihovih porodica, koje se zasniva na njihovom ličnom svojstvu.

Prema članu 16. istog zakona, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.

Takođe i Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo (član 18.); neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje kao i zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji (član 19.).

Polazeći od zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Takođe, prema članu 45. stav 2. navedenog zakona, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

U konkretnom slučaju, tužilje su tražile da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju prema njima povređujući njihova prava iz oblasti rada (član 18, 19. i 20. Zakona o radu), zato što im nije donela i odbija da donese rešenja o prestanku radnog odnosa kao što je donela drugim zaposlenima. Međutim, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da u postupanju tužene ne postoji ni neposredna, ni posredna diskriminacija. Tužilje nisu dokazale da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih neko zaštićeno pravo odnosno lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Iako tužena nije tužiljama donela rešenja o prestanku radnog odnosa (dok nekim drugim zaposlenima jeste) to samo po sebi ne predstavlja akt diskriminacije, već je reč o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja. Dakle, u ovom slučaju sporno je pravo tužilja čija zaštita se ostvaruje u upravnom postupku, postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa ili upravnom sporu, pa se u konkretnom slučaju ponašanje tužene ne može smatrati diskriminatornim, a zaštitu navedenih prava tužilje mogu ostvariti u navedenim postupcima. U situaciji kada su tužilje nezadovoljne postupanjem tužene (jer nije donela rešenja o prestanku radnog odnosa tužiljama) i smatraju da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a da pri tom nisu dokazale da je takvo postupanje tužene u vezi sa ličnim svojstvima tužilja, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona. Nadalje, s obzirom na to da je utvrđeno da tužena nije diskriminatorski postupala prema tužiljama, neosnovani su i ostali zahtevi tužilja.

Imajući u vidu da je tokom postupka pravilno utvrđeno da tužena nije neopravdano stavila tužilje u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema tužiljama, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Nedonošenje rešenja o prestanku radnog odnosa ne predstavlja samo po sebi diskriminaciju na radu, već je potrebno učiniti verovatnim da su u odnosu na druga lica koja imaju ista lična svojstva tužilje doveden u neravnopravan položaj. Dakle, da bi se moglo govoriti o diskriminaciji potrebno je da lice koje je u istoj ili sličnoj situaciji, odnosno položaju sa drugim licima, nekim aktom ili radnjom koja je protivna ciljevima koja propisuje zakon, bude dovedeno u neravnopravan položaj, a tužilje uopšte nisu učinile verovatnim da su u odnosu na druga lica, koja imaju ista lična svojstva, dovedena u neravnopravan položaj.

Ocenom preostalih revizijskih navoda tužilja proizlazi da iste ponavljaju navode iznete u žalbi, na koje je obrazloženo odgovoreno u drugostepenoj odluci i koje razloge Vrhovni kasacioni sud u bitnom prihvata, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić