U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., Ul. ... br. ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Milena Ignjatović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3154/16 od 17.03.2017. godine, u sednici održanoj 13.09.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3154/16 od 17.03.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 455/16 od 21.06.2016. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog br. ... od 07.10.2008. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu. Stavom drugim izreke utvrđeno je da je povučena tužba tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga vrati na poslove i radne zadatke koje je obavljao prema međusobno zaključenom ugovoru o radu od 22.01.2007. godine i aneksu br. 1 od 11.08.2008. godine sa opisom poslova radnog mesta kako je taj opis glasio zaključno sa zaključenim opisanim aneksom br. 1 ili da se naloži tuženom raspoređivanje na radno mesto i sa opisom poslova koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, kvalifikacijama i njegovom zdravstvenom stanju. Stavom trećim izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene i manje isplaćene zarade za period od 08.10.2008. godine do 28.02.2011. godine isplati 211.245,00 dinara u mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu upiše radni staž u radnu knjižicu za period od prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Beograd u iznosu od 64.691,64 dinara, doprinose za zdravstveno osiguranje nadležnom Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje – Filijala Beograd u iznosu od 36.168,51 dinar i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti nadležnoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd u iznosu od 4.410,79 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove od 132.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3154/16 od 17.03.2017. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge povrede parničnog postupka koje predstavljaju dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP revizijom određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme. Prema ugovoru o radu od 22.02.2007. godine obavljao je poslove VV, a prema aneksu br. 1 od 11.08.2008. godine obavljao je poslove GG. Tuženi je tužiocu dostavio ponudu br. ... od 23.09.2008. godine za zaključenje aneksa br. 2 ugovora o radu radi premeštaja na poslove GG sa opisom ovih poslova drugačijim od opisa koji je dat uz ponudu za zaključenje aneksa br. 1 od 11.08.2008. godine, iako su poslovi istog naziva i iste šifre (...). Tužilac je obavestio tuženog da zbog zdravstvenog stanja ne može da zaključi ponuđeni aneks br. 2 ugovora o radu, pa ga je tuženi 25.09.2008. godine uputio u Dom zdravlja „...“ u ..., radi ocene radne sposobnosti. Prema izveštaju Doma zdravlja „...“ od 26.09.2008. godine o lekarskom pregledu tužioca, tužilac nije sposoban za rad kao GG, za poslove koji zahtevaju duže stajanje i poslove za koje je predviđena norma kao i rad u buci. Tužilac nije potpisao ponuđeni aneks br. 2 ugovora o radu, zbog čega mu je tuženi spornim rešenjem od 07.10.2008. godine otkazao ugovor o radu, na osnovu člana 179. tačka 7. Zakona o radu. U postupku inspekcijskog nadzora, rešenjem inspektora rada tužilac je vraćen na rad kod tuženog, pa je 15.05.2009. godine zaključio sa tuženim aneks ugovora o radu za obavljanje poslova DD. Na osnovu nalaza sudskog veštaka finansijske struke ĐĐ utvrđena je izgubljena zarada tužioca za period od 08.10.2008. godine do 28.02.2011. godine u visini minimalne zarade, koja iznosi ukupno 211.245,00 dinara.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno 61/05) u vezi sa članom 171. stav 1. tačka 1. istog zakona, kada su poništili sporno rešenje od 08.10.2008. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu.

Odredbom člana 179. tačka 7. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1-4. ovog zakona.

Članom 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi aneks ugovora o radu radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada.

Članom 81. stav 2. Zakona o radu propisano je da zaposleni sa zdravstvenim smetnjama, utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom, ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili posledice opasne po njegovu okolinu.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je tužilac opravdano odbio zaključenje aneksa 2 ugovora o radu, zato što poslovi GG sa opisom koji je dat uz ponudu od 23.09.2008. godine, nisu odgovarajući poslovi za tužioca s obzirom na njegovo zdravstveno stanje. Naime, tužilac je prema zaključenom aneksu 1 ugovora o radu već obavljao poslove GG, kada mu je tuženi dostavio novu ponudu od 23.09.2008. godine za iste poslove, ali sa drugačijim opisom, pa je na njegovo ukazivanje da ne može da ih obavlja, tuženi odlučio da ga uputi u zdravstvenu ustanovu na ocenu radne sposobnosti, što je tužilac prihvatio. Međutim, ne čekajući izveštaj zdravstvene ustanove (Dom zdravlja „...“), tuženi je 08.10.2008. godine otkazao ugovor o radu tužiocu zbog odbijanja zaključenja aneksa 2, iako je već znao da tužilac ima bolesti koje ga ne čine potpuno nesposobnim za rad već ga ograničavaju u nekim poslovima, jer je to navedeno u rešenju Republičkog fonda PIO od 25.07.2005. godine, kojim je odbijen zahtev tužioca za priznavanje prava na invalidsku penziju, ali je u rešenju data napomena poslodavcu da kod osiguranika (tužioca) postoji ograničenje na radnom mestu i da mu se ne savetuje rad na poslovima koji zahtevaju duže stajanje i hodanje, kao i dizanje i nošenje tereta težih od 10 kg u jednom zahvatu. Izveštajem Doma zdravlja „...“ od 26.09.2008. godine potvrđeno je da tužilac nema punu radnu sposobnost i izričito navedeno da „nije sposoban za rad kao GG“ zbog čega poslovi iz ponude od 23.09.2008. godine sa opisom datim uz tu ponudu, nisu bili odgovarajući za tužioca, odnosno ponuđeni premeštaj nije zadovoljio uslov drugog odgovarajućeg posla u smislu člana 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Kako je tužilac iz opravdanih razloga odbio zaključivanje aneksa 2 ugovora o radu, to nije obrazovan otkazni razlog iz člana 179. tačka 7. Zakona o radu pa je sporno rešenje od 08.10.2008. godine pravilno poništeno kao nezakonito.

Revizijskim navodima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, jer su nižestepeni sudovi zanemarili okolnost da je tužilac primio ponudu na koju se nije izjasnio u roku od osam dana, što je stvorilo pravni osnov za donošenje spornog rešenja u skladu sa Zakonom o radu, koje je predmet tužbenog zahteva, a ne ugovor o radu (aneks) kod koga ne postoji nijedan element koji bi ga činio ništavim, a osim toga, ponuda od 23.09.2008. godine je data upravo da bi se poštovalo rešenje invalidske komisije od 25.07.2005. godine, zato što je te poslove polovinu radnog vremena tužilac mogao da obavlja sedeći.

Vrhovni kasacioni sud revizijske navode ocenjuje neosnovanim, zato što pravilna primena odredbe člana 179. tačka 7. u vezi sa članom 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, podrazumeva da zaposleni koji ne prihvati aneks ugovora o radu ima pravo da u sporu povodom poništaja odluke o otkazu ugovora o radu (koja je doneta zbog odbijanja zaključenja aneksa) osporava zakonitost ponuđenih (izmenjenih) uslova rada. U konkretnom slučaju aneks 2 ugovora o radu nije zaključen, jer ga tužilac nije potpisao (nepostojeći aneks ugovora o radu ne može biti predmet tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ili za poništaj), što znači da je odbio zaključenje aneksa, međutim, ta okolnost sama za sebe nije dovoljna za zaključak da je zakonito rešenje o otkazu ugovora o radu zbog odbijanja zaključenja aneksa, već je za ocenu zakonitosti rešenja relevantno i da li je odbijanje bilo opravdano ili ne. Takođe, neosnovano je ukazivanje tuženog da su ponuđeni poslovi bili odgovarajući za tužioca prema rešenju invalidske komisije od 25.07.2005. godine, zato što to u postupku nije dokazano.

Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tuženi je u obavezi, na osnovu člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu, da tužioca vrati na rad, naknadi mu štetu u vidu izgubljene zarade i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić