Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujuću pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA (rođ.1959. god.) je bila zaposlena na neodređeno vreme kod tuženog u periodu od 30.05.1983. godine do 16.07.2018. godine, kada joj je radni odnos prestao rešenjem tuženog o otkazu ugovora o radu. Poslodavac je tužilji stavio na teret da je učinila povrede radnih obaveza i nepoštavanje radne discipline koje se odnose na neizvršenje poslova održavanja higijene, neprijavljeno izostajanje sa rada u toku radnog vremena i neprimereno ophođenje na radu prema drugim licima. Tužilja je obavljala poslove higijeničara, uglavnom u pogonu proizvodnje biljnih masti BIM-a i njen je posao bio da održava higijenu u neproizvodnim odeljenjima. Rad je bio organizovan u dve smene, u svakoj smeni je naizmenično radila po jedna spremačica, subota i nedelja su bili neradni dani.

Direktor bezbednosti i zaštite kod tuženog BB je 21.02.2018. godine podneo disciplinsku prijavu protiv tužilje zbog toga što je tokom januara i februara 2018. godine prekršila radnu disciplinu, tako što je neopravdano izostajala sa posla i netačno prikazivala prisutnost na poslu putem evidentiranja ulaska i izlaska u fabrički krug u periodu od 11.01.2018.godine do 07.02.2018.godine. Tuženi je sačinio i tužilji dostavio Upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 05.06.2018. godine, u kome je navedeno da je netačno prikazivala vreme provedeno na radu i na koji način je to činila, da nije izvršavala poslove za koje je zadužena jer su primećeni razni vidovi nečistoća u reonu njenog zaduženja i da je ispoljila krajnje neprimeren odnos prema kolegama, uznemiravajući ih upotrebom nepristojnih, pogrdnih, pretećih i ponižavajućih reči. Tužilja je 14.06.2018. godine dostavila izjašnjenje na navode iznete u Upozorenju, negirajući da je učinila povrede koje su joj stavljene na teret i zamolila poslodavca da joj ne otkaže ugovor o radu. Sindikalna organizacija je 13.06.2018. godine dostavila mišljenje sa navodima o teškoj socijalnoj situaciji tužilje i njene porodice, sa predlogom o novčanom kažnjavanju tužilje u visini od 10% od osnovne zarade u trajanju od 3 meseca, koje poslodavac nije uvažio.

Rešenjem direktora tuženog br. .. od 16.07.2018. godine tužilji je otkazan ugovor o radu sa danom 16.07.2018. godine. Rešenje je zasnovano na navodima da je tužilja svojom krivicom učinila povrede radnih obaveza i nepoštovanje radne discipline, te doneto pozivom na odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. i stava 3. tačka 8. Zakona o radu, člana 51. Kolektivnog ugovora i člana 10. ugovora o radu, a u obrazloženju je navedeno kako je utvrđeno da je tužilja u periodu od 11.01.2018. godine do 07.02.2018. godine netačno prikazivala dolazak i odlazak sa rada, odnosno dnevno vreme provedeno na radu, tako što je čekirala ulazak na posao uz istovremeno napuštanje kruga fabrike, pre završetka radnog vremena odlazila bez evidentiranja, pa se iz pravca grada vraćala u krug fabrike radi evidentiranja navodnog odlaska sa posla po isteku radnog vremena. U pogledu njenih radnih obaveza i ponašanja, navedeno je da je neposredni rukovodilac prilikom obilaska mesta koje je tužilja čistila primetila da smeće nije izbačeno, druga spremačica navela da je tužilja napravila veliki nered sa blatom u muškom toaletu u hidrirnici, hodnicima i stepeništima od spratova do prizemlja, da je u januaru 2018. godine rafinerija u BIM-i bila zapuštena i izmašćena odnosno da je tužilja nije uredno očistila, da je u februaru 2018. godine primećeno da nije izbačeno smeće iz menze GPO-a, da je loše održavana higijena, bilo nečistoća u toaletima i na umivaonicima magacina gotovih proizvoda, kao i da je tužilja ispoljila krajnje neprimeren odnos prema drugim licima na radu, vikala na druge nakon saznanja da portiri upisuju vreme njenog dolaska i odlaska sa rada, ispoljavala netrpeljivost i nepoštovanje. Povodom iznetih navoda za koje poslodavac tereti tužilju, prvostepeni sud je utvrdio činjenično stanje koje je drugostepeni sud prihvatio.

Utvrđeno je da tužilja živi u selu ..., da je na posao dolazila autobusom ili privatnim prevozom, ponekad stizala ranije, ponekad sa zakašnjenjem, da kod tuženog postoje dva ulaza i izlaza iz fabrike, jedan na glavnoj kapiji uljare i drugi na kapiji u pogonu BIM-a, da postoji elektronski sistem za registrovanje ulazaka i izlazaka zaposlenih putem tzv „čekiranja“, da je spoljašnjost i unutrašnjost fabričkog kruga pokrivena video kamerama koje su uključene od 00,00 do 24,00 časa i mogu se pratiti sa jednog mesta. Evidenciju o prisutnosti na radu vodio je rukovodilac Službe preventive i bezbednosti VV, u čiji resor spadaju poslovi bezbednosti i zdravlja na radu, poslovi zaštite od požara i poslovi održavanja higijene u neproizvodnim objektima fabrike. Rukovodilac ove Službe, pored postojanja elektronskog sistema evidencije, evidenciju je vodio za celu službu tzv. knjigu osmica, u kojoj je upisivao zarađene dane, korišćenje godišnjeg odmora, evidenciju izlazaka sa posla, kašnjenja. Prema ovoj evidenciji prisutnosti na poslu tzv. knjizi osmica, tužilja je u januar 2018.godine ušla sa 23 zarađena sata iz prethodne godine, u januaru iskoristila jedan dan godišnjeg odmora i 22 zarađena sata, dana 01. i 02. februara radila po 5 sati više, tako da je sa danom 03.02.2018. godine imala ukupno 11 zarađenih sati i 15 dana godišnjeg odmora, a sa rada je bez najave odsustvovala ukupno 19 sati u danima 05, 06. i 07. februar i za toliko evidentiranih sati joj je umanjena zarada, zbog utvrđenog da se u tim danima evidentirala na ulazu „čekiranjem“ na početku radnog vremena, a nakon toga udaljavala iz fabričkog kruga, u ukupnom trajanju neprijavljenog izostajanja sa rada 19 sati, a da drugih spornih momenata u pogledu njene prisutnosti na radu nije bilo posle 07.02.2018. godine sve do jula meseca 2018. godine kada joj je otkazan ugovor o radu. Tužilja je koristila dva dana godišnjeg odmora 19. i 20. februara, a od 21.02.2018. godine do 05.04.2018. godine bila na bolovanju. Zbog neprijavljenog izostajanja tužilji je umanjena zarada za februar mesec 2018. godine. To je učinjeno pre datog upozorenja i otkaza u julu 2018. godine. Povodom iznetih navoda o propustima u radu, ocenjeno je da nisu pruženi dokazi da je upravo u radu tužilje bilo propusta i nepravilnosti u vezi sa primećenim vidovima nečistoće. S ovim u vezi utvrđene su činjenice da se u januaru mesecu 2018. godine kod tuženog dogodila havarija jer su cevi popucale i izlilo se ulje, što je zahtevalo dodatne napore čišćenja u trajanju od 15 dana, da kod tuženog magacin gotovih proizvoda radi u dve smene, a menza se koristi u tri smene, povremeno i vikendom, da radnim danima smeće iznose spremačice, da se magacin i muški toalet brzo zaprljaju naročito kada je vlažno vreme i vozači ulaze od spolja, kao i da na istim poslovima rade dve spremačice u različitim smenama, a da nije dokazano kako je i na koji način došlo do nečistoća, odnosno u čemu se ogledaju takvi propusti da bi odgovorna bila upravo tužilja, odnosno da obrazuju razlog za otkaz ugovora o radu. Takav razlog ne postoji ni povodom navoda o ponašanju prema drugima na radu, pri čemu je sud pošao od toga da otkazni razlog predstavlja samo ono nepoštovanje radne discipline zbog kojeg zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca, kao ponašanje koje se ne može tolerisati odnosno koje je nepodnošljivo, primenom kojeg se rukovodio u datoj oceni. Da tužilja narušava odnose sa kolegama odnosno ispoljava ponašanje u nivou nepodnošljivosti, sud nije prihvatio. Pri tom, sud je imao u vidu raspoložive činjenice o odnosima koji vladaju u radnom okruženju, a pre svega stav tužiljinog neposrednog rukovodioca GG, iskazan u telefonskoj poruci 25.06.2018. godine, kojom tužilji iskazuje naklonost i poštovanje, što ukazuje da ona tužiljino ponašanje ne karakteriše negativno, pri čemu je kao nadređena svakako morala imati uvida u ponašanje zaposlenih tokom rada, kao i same tužilje.

Kod iznetog stanja stvari, prvostepeni sud je poništio kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji i obavezao tuženog da tužilju vrati na rad, uz datu ocenu o nepostojanju osnova za otkaz ugovora o radu. Prema stavu prvostepenog suda, tužilji je zbog neopravdanog i nenajavljenog odsustvovanja tokom radnog vremena 05, 06. i 07. februara 2018. godine u ukupnom trajanju od 19 sati, umanjena plata za mesec februar 2018. godine, a potom joj je otkazan ugovor o radu, čime je povređeno pravo zagarantovano članom 34. stav 4. Ustava Republike Srbije da niko ne može biti dva puta kažnjen za isto delo, smatrajući da se ono po analogiji može primeniti u konkretnom slučaju. Nadalje, sud je stava da tužilja ne može odgovarati tuženom kao poslodavcu samo zbog primećenih vidova nečistoće, već da odgovornosti može biti tek na osnovu činjenica da je morala znati da je prilikom rada propustila da postupi pravilno i u skladu sa pravilima obavljanja poslova na koje je raspoređena, a da to u postupku nije dokazano. Pretpostavka za otkaz ugovora o radu zbog učinjene povrede radne obaveze je krivica, koja mora biti dokazana, što ovde nije bio slučaj, s obzirom da tuženi nije dokazao da je u radu tužilje u označenom periodu bilo propusta ili nepravilnosti u radu u obavljanju poslova njenog radnog mesta koji bi bili u uzročno-posledičnoj vezi sa primećenim vidovima nečistoće i smeća u prostorijama tuženog. Samo postojanje nečistoće u prostorijama tuženog na koje su ukazali neposredni rukovodioci i kolege tužilje, bez dokaza da su nečistoće posledice tužiljinih propusta u radu, ne mogu dovesti do nesumnjivog zaključka o postojanju odgovornosti tužilje, tim pre što je u navedenom periodu, pored tužilje, poslove higijeničara obavljala i DD. Takođe, nema ni osnova zaključku o takvom ponašanju da tužilja ne može da nastavi rad kod tuženog, iz razloga koji su navedeni u obrazloženju presude, kod ocene o nepostojanju tog otkaznog razloga.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, ali je bio drugačijeg stava po pitanju neprijavljenog izlaženja tužilje u toku radnog vremena, uz obrazloženje da je u toku postupka utvrđeno da je tužilja neopravdano izostala sa posla 3 uzastopna radna dana u februaru mesecu 2018. godine i da joj nije izrečena novčana kazna u skladu sa unutrašnjim aktom tuženog, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji i obaveže tuženi da tužilju vrati na rad.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je osporeno rešenje tuženog nezakonito i pravilno odlučio kada je rešenje poništio i naložio da se posledica nezakonitosti otkloni traženim vraćanjem tužilje na rad, u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Odredbama člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. i stava 3. tačka 8. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze ako nesavesno i nemarno izvršava radne obaveze ili učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu, kao i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Članom 180. istog Zakona propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Svrha dostavljanja upozorenja stoji do toga da se zaposlenom pruži prilika da se izjasni na navode iznete u upozorenju, a ujedno i tome da poslodavac posle izjašnjenja zaposlenog, kao i priloženog mišljenja sindikata, uzimanjem u obzir svih okolnosti, razmotri da li je zaista nastupio činjenični i pravni osnov za davanje otkaza kao najteže radno-pravne sankcije koja pogađa zaposlenog. Davanje upozorenja ne svodi se na formalnost u proceduri. Svrha upozorenja je kompleksnija. Posle datog upozorenja i primljenog izjašnjenja zaposlenog, kao i mišljenja sindikata, poslodavac je dužan da razmotri sve bitne okolnosti i da u obzir uzme raspoložive činjenice o zaposlenom, merodavnim evidencijama o njegovom radu, prisutnosti na radu, kao i drugim okolnostima od značaja za odluku o tome da li će sa predočenih razloga zaposlenom otkazati ugovor o radu ili to neće učititi. Dato upozorenje ne mora nužno da vodi otkazu. U vidu se mora imati da kod davanja upozorenja, svaka povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline mora biti identifikovana po načinu, vremenu i mestu izvršenja. Isto se odnosi i na rešenje o davanju otkaza od strane poslodavca. U protivnom, ne omogućuje se efektivna odbrana i formiranje zaključka o zakonitosti. Prema utvrđenim okolnostima slučaja, Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilnu ocenu prvostepenog suda da uslova nije bilo da poslodavac otkaže ugovor o radu tužilji, sa razloga iznetih u osporenom rešenju.

U konkretnom slučaju, tuženom su bili dostupni podaci iz vođene evidencije o prisutnosti na radu i da je tužilji pre datog upozorenja već bila umanjena zarada za februar 2018. godine za izostalih 19 sati rada tokom tri radna dana u kojima nije prijavila i čekiranjem registrovala svoje izlaske iz fabričkog kruga tokom trajanja radnog vremena, što predstavlja meru koju je tuženi primenio prema njoj. I to, za razliku od regularne situacije da se zarađeni sati uračunavaju kada se izlasci prijave, odobre i evidentiraju. Tužilja je imala zarađenih sati rada tokom januara i februara meseca, kao i neiskorišćenih dana godišnjeg odmora, a konkretno na dan 07.02.2018. godine imala 11 zarađenih sati, neuračunatih u izostajanje na taj i dva naredna dana, u kojima je neprijavljeno izlazila sa posla u toku radnog vremena u trajanju od ukupno 19 sati. Prema tom broju sati, ne može se govoriti o neopravdanom izostanku tri uzastopna radna dana. U pitanju je neprijavljeno i neopravdano izostajanje određenog broja sati u toku radnog vremena u danima kada je dolazila na posao, ali na radu provela manji broj sati nego što je bilo radno vreme u njenoj smeni, i to u danima 07.02.2018. godine, 08.02.2018. godine i 09.02.2018. godine. Zbog takvog postupanja, stavljenog tužilji na teret, prema njoj je primenjena mera umanjenja zarade za februar mesec, kojoj se tužilja nije protivila, a tek nakon realizacije te mere, protiv nje je pokrenut još i postupak otkazivanja ugovora o radu, davanjem upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Upozorenjem su tužilji pored ovog, na teret stavljene i povrede za koje je utvrđeno da ne predstavljaju razlog za otkaz, a u vezi sa neprijavljenim izlascima u toku radnog vremena utvrđeno da je mera umanjenja zarade realizovana, nakon čega zbog takvog postupanja ne može biti sankcionisana izrečenim otkazom ugovora o radu. Na drugačiji zaključak ne utiče okolnost što nije bio sproveden postupak povodom primenjene mere umanjenja zarade, jer ta okolnost stoji do poslodavca, a ne tužilje koja ju je bespogovorno prihvatila. Datim odgovorom na upozorenje tužilja je zatražila poštedu od otkaza, isto kao i sindikat, što poslodavac nije uvažio, iako je raspolagao podacima za koliko sati je primenjena mera smanjenja zarade u februaru 2018. godine u situaciji da je u taj mesec tužilja ušla sa 11 zarađenih sati iz prethodnog perioda, što govori u prilog kaznenog karaktera mere primenjene pre datog otkaza.

Iz utvrđenih činjenica, datih ocena i iznetih razloga, proizlazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužbeni zahtev osnovan, zbog čega je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, drugostepena presuda preinačena, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Tužilji, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi člana 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 42.500,00 dinara i to: za sastav revizije 33.000,00 dinara, sudske takse na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i sudske takse na odluku suda po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, prema važećoj Tarifi nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća- sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić