O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1578/21 od 16.11.2021. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužiocu AA, za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine, na ime naknade troškova za ishranu isplati iznos od 12.744,81 dinar sa zateznom kamatom počev od 08.10.2021. godine pa do konačne isplate i iznos od 4.386,72 dinara na ime obračunate zatezne kamate, a na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati iznos od 5.534,30 dinara sa zateznom kamatom od 08.10.2021. godine pa do konačne isplate i iznos od 1.887,84 dinara na ime obračunate zatezne kamate i da tužiocu BB, za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine, na ime naknade troškova za ishranu isplati iznos od 14.163,06 dinara sa zateznom kamatom počev od 08.10.2021. godine pa do konačne isplate i iznos od 4.866,30 dinara na ime obračunate zatezne kamate, a na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati iznos od 5.534,30 dinara sa zateznom kamatom od 08.10.2021. godine do konačne isplate i iznos od 1.887,84 dinara na ime obračunate zatezne kamate. Tuženi je obavezan da tužiocima isplati troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 96.138,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 507/22 od 22.02.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu primene Kolektivnog ugovora za akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd („Službeni glasnik Železnica Srbije“ od 24.05.2018. godine), na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u daljem tekstu: ZPP, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u spornom periodu od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine bili u radnom odnosu kod tuženog AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd koje je nastalo na osnovu statusne promene AD „Železnice Srbije“ Beograd – izdvajanje uz osnivanje novih privrednih društava. U spornom periodu od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine, tuženi je na obračun i isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora primenjivao nov Kolektivni ugovor od 24.05.2018. godine, koji je stupio na snagu narednog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku „Železnice Srbije“, ali koji se na obračun i isplatu zarade i drugih primanja zaposlenih primenjuje počev od isplate zarade za mart 2018. godine. Veštačenjem je utvrđeno da su u isplatnim listama za tužioce za mart, april i maj 2018. godine iskazani iznosi naknade troškova za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora, koji su obračunati i tužiocima isplaćeni u skladu sa Kolektivnim ugovorom tuženog od 24.05.2018. godine. Sudski veštak se izjasnio o visini razlike između iznosa naknada koje bi tužiocima pripadale na ime ovih troškova polazeći od parametara iz Kolektivnog ugovora kod poslodavca prethodnika iz 1995. godine, odnosno 2000. godine i iznosa koji su tužiocima isplaćeni po tom osnovu za mart, april i maj 2018. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da se visina predmetnih naknada za sporni period ne može utvrditi primenom Kolektivnog ugovora tuženog iz 2018. godine, jer je Ustavom Republike Srbije, u članu 197, između ostalog, zabranjeno povratno dejstvo opštih akata, pa ne postoji mogućnost retroaktivne primene Kolektivnog ugovora tuženog u periodu kada on nije bio donet, a to je sporni period. Zbog toga su tuženog obavezali da tužiocima isplati razliku za oba vida naknade, sa pripadajućom kamatom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Na osnovu odredbe člana 105. stav 3. Zakona o radu, pod zaradom u smislu stava 1. tog člana, smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1) do 4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. tog zakona. Pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora predviđeno je u članu 118. stav 1. tač. 5) i 6), pa i primanja po tom osnovu spadaju u zaradu.

Kolektivni ugovor za Akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd od 24.05.2018. godine, u odredbi člana 94, propisuje naknadu troškova za ishranu u toku rada, a u odredbi člana 95. naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Saglasno odredbi člana 153, ovaj Kolektivni ugovor je stupio na snagu narednog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku „Železnice Srbije“, a njegove odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih, primenjuju se počev od zarade za mart 2018. godine.

U konkretnom slučaju, tužiocima je naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine isplaćena na osnovu Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, koji je predvideo da se njegove odredbe odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih počev od zarade za mart 2018. godine. Pošto se pod zaradom smatra naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da je tuženi, kao poslodavac, ispunio svoju zakonsku obavezu prema tužiocima, kao zaposlenima, pa tužioci neosnovano traže isplatu razlike između tih iznosa i iznosa koji bi im pripadali na osnovu prethodnog Kolektivnog ugovora koji je bio u primeni kod pravnog prethodnika tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio stanovište nižestepenih sudova da se visina naknade koja pripada tužiocima na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu nije mogla utvrđivati primenom Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, uz obrazloženje da je u pitanju retroaktivna primena opšteg akta koja je suprotna izričitoj zabrani iz člana 197. Ustava Republike Srbije. Naime, u uslovima centralizovane ustavne kontrole u našoj zemlji, redovni sudovi ne raspolažu ovlašćenjem kontrole ustavnosti opštih akata, jer je ta kontrola, saglasno odredbama člana 167. stav 1. Ustava, u isključivoj nadležnosti Ustavnog suda. Redovni sud ne može odbiti da u parničnom postupku primeni neku odredbu opšteg pravnog akta koji je na pravnoj snazi onda kada sumnja da je ta odredba neustavna, već u takvoj situaciji može pokrenuti postupak ocene njene ustavnosti pred Ustavnim sudom. U radnom sporu, sud je ovlašćen da ne primeni Kolektivni ugovor u slučajevima propisanim odredbama čl. 8-10. Zakona o radu, koji u ovoj parnici ne postoje.

S obzirom na to da tužioci tužbeni zahtev nisu zasnovali na činjenici da je Ustavni sud svojom odlukom utvrdio neustavnost odredbe člana 153. Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos naknade troškova tuženom Vrhovni kasacioni sud je odmerio prema njegovom opredeljenom zahtevu i to: na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav revizije od 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine); na ime sudskih taksi za žalbu u iznosu od 2.688,00 dinara, za reviziju 5.376,00 dinara i za odluku po reviziji 10.257,12 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić