U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ... - ..., čiji je punomoćnik Nemanja Lukić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete i isplate otpremnine, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 646/21 od 15.10.2021. godine, u sednici veća održanoj 28.12.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 646/21 od 15.10.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 826/19 od 24.09.2020. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvario u periodu od 01.01.2014. godine do 31.03.2016. godine isplati pojedinačno opredeljene mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate i da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na navedene iznose isplaćenih zarada, i to doprinose penzijskog i invalidskog osiguranja Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose zdravstvenog osiguranja Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose osiguranja za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. U stavu drugom izreke, odbijen je zahtev tužioca u preostalom delu kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime otpremnine zbog odlaska u penziju iznos od 286.263,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2016. godine do isplate. U stvavu trećem izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 67.815,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 646/21 od 15.10.2021. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 826/19 od 24.09.2020. godine, u stavu prvom, drugom i trećem izreke i odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u visini razlike između plate koju bi tužilac ostvario za period od 01.01.2014. godine do 31.03.2016. godine i isplaćene penzije u mesečnim iznosima sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos i tužbeni zahtev da se obaveže tužena da za tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na iznose isplaćenih zarada bliže navedenih u sadržaju ovog stava. U stavu drugom izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke i obavezana je tužena da tužiocu na ime otpremnine zbog odlaska u penziju isplati iznos od 286.263,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2016. godine do isplate. U stavu trećem izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka pred prvostepenim sudom. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snovi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je odgovorila na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu člana 408. ZPP u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, ... 18/20 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene u statusu policijskog službenika u Policijskoj upravi Priština – Koordinaciona uprava za Kosovo i Metohiju do 31.12.2013. godine, sa kojim datumom mu je rešenjem tužene prestao radni odnos sa pravom na posebnu peziju. Protiv navedenog rešenja o prestanku radnog odnosa tužilac je vodio upravni postupak i upravni spor, a presudom Upravnog suda U 6124/14 od 24.03.2016. godine, poništeno je rešenje žalbene komisije Vlade RS rešenjem od 07.03.2014. godine, kojim je odbijena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja tužene od 31.12.2013. godine i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Postupajući po naznačenoj presudi Upravnog suda, žalbena komisija Vlade RS u ponovnom postupku je rešenjem od 19.04.2016. godine odbila žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja tužene od 31.12.2013. godine. Tužiocu nije isplaćena otpremnina zbog odlaska u penziju. Iznosi dosuđeni stavom prvim izreke prvostepene presude predstavljaju razliku između plate koju bi tužilac po redovnom toku stvari ostvario za utuženi period od aprila 2014. godine do marta 2016. godine, da mu naznačenim rešenjem tužene nije prestao radni odnos i isplaćene posebne penzije, a utuženi iznos iz stava drugog izreke otpremninu u vrednosti šest poslednjih neto plata tužioca. Visinu navedenog iznosa prvostepeni sud je utvrdio na osnovu rezultata veštačenja obavljenog od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvario kod tužene, u periodu od 01.04.2014. godine do 30.03.2016. godine isplati utvrđene iznose razlike zarade i posebne penzije, sa obrazloženjem da u spornom periodu tužilac nije radio kod tužene usled krivice i nezakonitog postupanja tužene, jer je kod tužene bio u radnom odnosu do 19.04.2016. godine, a radni odnos prestaje danom konačnosti rešenja o prestanku radnog odnosa.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je zaključio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev sa obrazloženjem da postoji konačno rešenje žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 19.04.2016. godine, kojim je kao neosnovana odbijena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja prvostepenog organa tužene od 31.12.2013. godine, a da je protekom roka za podnošenje tužbe Upravnom sudu rešenje postalo i pravnosnažno, pa nije ispunjena pretpostavka uzročnosti, jer nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u vršenju funkcije, zbog kog tužilac trpi štetu. Kako je utvrđeno da je tužiocu prestao radni odnos sa 31.12.2013. godine, obavezana je tužena na isplatu otpremnine, kao i zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose otpremnine počev od 01.06.2016. godine.

Po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na isplatu razlike između plate koju bi eventualno ostvarivao da je nastavio rad kod tužene i posebne penzije koju je u utuženom periodu primao.

Naime, postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos daje pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade ( član 191.stav 1.-3. Zakona o radu).

U konkretnom slučaju tužena je dana 31.12.2013. godine, donela rešenje kojim je utvrđeno da je radni odnos tužioca kod tužene prestao sa 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju i da je odlučujući o žalbi tužioca na navedeno rešenje, žalbena komisija Vlade Republike Srbije rešenjem od 19.04.2016. godine godine odbila žalbu tužioca kao neosnovanu. Dakle, rešenje tužene od 19.04.2016. godine, po kom je tužiocu prestao radni odnos sa 31.12.2013. godine, postalo je konačno i pravnosnažno u upravnom postupku i od tada tužilac nije u radnom odnosu, od kog momenta ne ostvaruje prava iz radnog odnosa, zbog čega mu ne pripada pravo na isplatu razlike između posebne penzije i zarade koju bi ostvarivao u spornom periodu, a pripada pravo na isplatu otpremnine.

Stoga, u konkretnom slučaju nema nezakonitog postupanja tužene kojim bi tužiocu bila prouzrokovana šteta, zbog čega tužilac nema pravo na isplatu razlike između zarade koju bi tužilac ostvario na poslovima koje obavlja do prestanka radnog odnosa kod tužene i posebne penzije koja mu je isplaćivana u spornom periodu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Troškovi revizijskog postupka na ime sastava odgovora na reviziju, tuženoj nisu dosuđeni, jer nisu bili neophodna parnična radnja u smislu odredbe člana 154. ZOO, pa su odbijeni, kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković