Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14 i 87/18, u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu zaključenog ugovora o radu na neodređeno vreme od 01.06.2006. godine, i obavljao je poslove prodavca na benzinskoj stanici u PO „Benzinske stanice Beograd. Rešenjem broj .. od 28.01.2010. godine tužiocu je, shodno članu 179. stav 2. tačka 2. i člana 185. Zakona o radu, otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze, tako što je zajedno sa radnicima BB i VV u periodu od 04.07.2009. godine do 12.08.2009. godine. u više navrata vršio unovčavanje kompanijske evidencione kartice „NIS – Petrol“ broj ..., koja glasi na registracioni broj vozila ..., i to tako što je GG, vozaču u preduzeću „Unitrag“, davao gotovinu uz određeni procenat – proviziju i preko „Mellon Post“ terminala evidentirao prodaju po osnovu gore navedenih kartica, a zatim u službenu ispravu-pregled izdatog goriva po ugovoru/profakturi upisivao navodno izdate količine D2 i evrodizela, registarski broj vozila i brojeve fiskalnih isečaka, iako se kamion ... u periodu od 23.07.2009. godine do 16.08.2009. godine nalazio van Srbije, odnosno u Rusiji i Belorusiji, a video zapisi sistema video nadzora pokazuju da se kamioni uopšte nisu nalazili u objektu na dan 10, 11. i 12.08.2009. godine. Osim toga, prema nalazu Sektora za korporativnu zaštitu „NIS – Petrol promet“ u periodu od 04.07.2009. do 12.08.2009. godine tužilac je, zajedno sa radnicima BB i VV, kao i DD, angažovanim preko UP „Sigurnost – Vračar“, evidentirao 47 točenja D2 i sedam točenja eurodizela u ukupnoj količini od 11.704,84 litara, čija finansijska vrednost iznosi 1.000.059,00 dinara i što je kontrolom rada benzinske stanice „... put“ u popodnevnoj smeni dana 12.08.2009. godine, od strane predstavnika Sektora za korporativnu zaštitu „NIS – Petrol promet“ utvrđeno: da se u objektu benzinske stanice nalazi samo DD, pomoćni radnik angažovan preko UP „Sigurnost Vračar“, iako je prema rasporedu rada u ovoj smeni trebalo da radi prodavac BB, a AA kao zamenik poslovođe nije obavestio koordinatora u PO Beograd da je imenovani odsutan, niti je preduzeo mere da se na benzinskoj stanici obezbedi obavezno prisustvo stalnog zaposlenog prodavca; da se neposredno ispred objekta vrši prodaja tuđe robe od strane trećeg lica; da je na objektu parkirano više vozila koja ne pripadaju potrošačima; da se izvesni ĐĐ, prijatelj DD, kreće po objektu benzinske stanice bez ikakve kontrole i u više navrata koristi službeni telefon koji se nalazi u kancelariji pored fiskalne kase, čija je fioka sa novcem otvorena; što je dana 16.08.2009. godine predstavniku Sektora za korporativnu zaštitu u 12,33 časova izdao fiskalni isečak broj .. u kome je evidentirano da je vrednost kupljene robe 51,65 dinara, da je uplata iznosila 300,00 dinara, a da povraćaj iznosi 248,35 dinara, iako mu je data novčanica od 50,00 dinara, kojim radnjama je tužilac postupao suprotno Uputstvu o radu na benzinskim stanicama i prodavnicama „NIS Petrola“ i „Jugopetrola“, čime je izvršio povredu radnih obaveza iz člana 72. stav 1. tačka 10. Kolektivnog ugovora i člana 21. ugovora o radu. Tužilac je o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu upozoren pismenim aktom tuženog od 25.11.2009. godine, koje je tužilac primio i na isto se izjasnio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu kao nezakonitog, kao i zahtev za vraćanje tužioca na rad, sa obrazloženjem da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze predviđene ugovorom o radu za koju je pravilno izrečena mera prestanka radnog odnosa, a osporeno rešenje doneto u proceduri propisanoj zakonom.

Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojim ponašanjem učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu. Odredbom člana 72. stav 1. tačka 10. Kolektivnog ugovora tuženog propisano je da za učinjene povrede radnih obaveza, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu zbog zloupotrebe službenog položaja, u nameri da za sebe ili drugog pribavi imovinsku korist.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca stekla obeležja povrede radne obaveze, s obzirom na to da je tužilac, zaposlen kod tuženog na radnom mestu prodavac na benzinskoj stanici svojom krivicom, ponašajući se suprotno utvrđenim obavezama iz opisa svog posla i suprotno Uputstvu o radu na benzinskim stanicama, učinio povredu radne obaveze predviđenu članom 21. ugovora o radu u tački f), g) i j), kao i što se nije pridržavao odluka donetih od strane organa poslodavca, i to opštih pravila i uslova za izdavanje i korišćenje kompanijske kartice tuženog, što takođe predstavlja povredu radne obaveze predviđenu ugovorom o radu, zbog čega je učinio povredu radne obaveze, koja je opštim aktom poslodavca propisana kao otkazni razlog, tako da nema mesta poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu kao nezakonitog. Ovo tim pre što je tužilac bio upoznat sa svim pravilima rada na benziskoj stanici i dužan da se istih pridržava, što je u konkretnom slučaju izostalo.

Pravilno je tuženi, shodno članu 180. stav 1. Zakona o radu sproveo postupak za utvrđenje tužiočeve odgovornosti za učinjene povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret, donošenjem pismenog upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu.

S obzirom na to da je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, to je neosnovan zahtev tužioca za vraćanje na rad, s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva.

Bez uticaja su revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da je direktor tužene lice koje nije bilo ovlašćeno za donošenje osporenog rešenja, jer je odredbom člana 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje u pravnom licu direktor ili lice koje on ovlasti.

Ostalim navodima revizija pobija se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocena izvedenih dokaza, što nije dozvoljeno u postupku po reviziji, u smislu člana 407. stav 2. ZPP, te ove navode Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao.

Primenom člana 414. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao presudu, s obzirom na to da se revizijom ponavljaju žalbeni razlozi koje je u potpunosti detaljno ocenio drugostepeni sud kao neosnovane.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić