U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jasmina Mihailović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, PU Valjevo, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Valjevu, radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1515/15 od 22.07.2016. godine, u sednici održanoj 25.01.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1515/15 od 22.07.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 299/14 od 08.04.2015. godine, stavom prvim izreke odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti suda, pa je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati 62.160,06 dinara na ime duga po rešenju tužene od 22.02.2010. godine i to u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom od dospeća do isplate, čiji su iznosi i datumi dospeća bliže određeni ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 54.772,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1515/15 od 22.07.2016. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime duga po rešenju tužene od 22.02.2010. godine plati ukupno 62.160,06 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom od dospeća do isplate, čiji su iznosi i datumi dospeća bliže određeni ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu naknadi troškove parničnog postupka od 54.772,00 dinara, pa je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 12.000,00 dinara. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi i troškove žalbenog postupka od 10.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se, primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužiocu je pravnosnažnim rešenjem tužene od 22.02.2010. godine priznato pravo na isplatu terenskog dodatka za vreme provedeno na radu na ... u periodu od 01.07.2006. do 18.05.2009. godine, bez utvrđivanja visine ovog dodatka. Dana 14.04.2010. godine tužilac je Osnovnom sudu u Valjevu, protiv tužene podneo predlog za izvršenje, radi naplate duga po navedenom rešenju tužene. Osnovni sud u Valjevu je rešenjem I 5153/10 od 21.07.2010. godine, usvojio predlog ovde tužioca i odredio predloženo izvršenje, radi naplate 61.160,06 dinara i troškova izvršnog postpka. Međutim, rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž 1746/10 od 23.12.2010. godine, navedeno rešenje o izvršenju je ukinuto, pa je u ponovnom postupku Osnovni sud u Valjevu doneo rešenje I 8105/12 od 19.02.2013. godine, kojim je navedeni predlog za izvršenje odbijen, a koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Valjevu Ipv.(I) 117/13 od 26.03.2013. godine. Tužba u ovoj pravnoj stvari, radi naplate duga od 61.160,06 dinara, po istom rešenju tužene - od 22.02.2010. godine, podneta je 09.04.2014. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je potraživanje tužioca osnovano, a da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja, jer se u konkretnom slučaju primenjuje zastarni rok od 10 godina, propisan odrdbom člana 379. ZOO.

Pobijanom pravnosnažnom odlukom, pravilnom primenom materijalnog prava preinačena je prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen, uz osnovan zaključak drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o potraživanju iz radnog odnosa, za koje je rok zastarelosti regulisan odredbom člana 196. Zakona o radu, pa je i potraživanje tužioca zastarelo, s obzirom da je tužba radi isplate ovog duga podneta po isteku roka od tri godine od nastanka obaveze.

Položaj, prava i odgovornosti zaposlenih kod tužene regulisani su Zakonom o policiji (“Sl. glasnik RS” br. 101/05, 63/09 i 92/11), kao posebnim zakonom. Odredba člana 169. tog Zakona, određuje da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu, primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, što znači Zakon o državnim službenicima (“Sl. glasnik RS” br. 79/05, ... 104/09 i 99/14), kojim je u članu 4. stav 1. određeno da se na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni ovim zakonom (Zakonom o državnim službenicim), posebnim zakonom ili drugim propisom, primenjuju opšti propisi o radu. To dalje znači da su položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih kod tužene, kao i način ostvarivanja tih prava, u koja spadaju i novčana potraživanja iz radnog odnosa, a što podrazumeva i terenski dodatak koji tužilac potražuje u ovoj pravnoj stvari, regulisani Zakonom o policiji i Zakonom o državnim službenicima, kao i podzakonskim aktima donetim u sprovođenju ovih Zakona. Međutim, ovim zakonima i podzakonskim aktima nije regulisan rok u kome zaposleni mogu ostvariti svoja novčana potraživanja iz radnog odnosa, već je to učinjeno Zakonom o radu, kao opštim propisom o radu, na čiju primenu upućuje član 4. stav 1. Zakona o državnim službenicima.

Rokovi zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa regulisani su odredbom člana 196. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, ... i 32/13), kojim je određeno da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

Imajući ovo u vidu, kao i da je pravo tužioca na isplatu terenskog dodatka utvrđeno rešenjem tužene od 22.02.2010. godine, a da je tužba radi isplate ovog potraživanja podneta sudu 09.04.2014. godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravilno drugostepeni sud zaključuje da je tužba podneta po isteku roka propisanog članom 196. Zakona o radu, što i potraživanje tužioca čini zastarelim, a tužbeni zahtev neosnovanim.

Pravilno drugostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju nema mesta primeni roka zastarelosti propisnog odredbom člana 379. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je određeno da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Ovo iz razloga što Zakon o obligacionim odnosima uređuje obligacione odnose koji nastaju iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih (ovim) zakonom utvrđenih činjenica (član 1. ZOO), a u konkretnom slučaju se radi o dugu nastalom iz radnog odnosa, pa se na osnovanost i ostvarenje tog prava primenjuju propisi (opšti i posebni zakoni) koji regulišu radne odnose.

Pri tom, pored toga što organ tužene koji je doneo rešenje o pravu tužioca na terenski dodatak ne predstavlja nadležni organ na koji upućuje odredba člana 379. ZOO, treba imati u vidu i da navedena odredba reguliše zastarelost potraživanja koja su utvrđena - sudskom odlukom ili poravnanjem, odnosno odlukom ili poravnanjem pred drugim nadležnim organom. To podrazumeva da je za primenu ove odredbe neophodno da je, odlukom ili poravnanjem, priznato pravo na određeno potraživanje, ali i da je određena i njegova visina, što nije slučaj u ovoj pravnoj stvari. Naime, tužiocu je, rešenjem tužene od 22.02.2010. godine, priznato samo pravo na terenski dodatak i utvrđen period za koji mu je to pravo priznato, dok visina - ukupan iznos na ime ovog dodatka nije utvrđen, pa se potraživanje tužioca iz ove odluke tužene ne može upodobiti potraživanju iz odluke nadležnog organa, na koje se primenjuje rok zastarelosti iz člana 379. ZOO.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i navode revizije tužioca kojima se ukazuje da je odluka tužene od 22.02.2010. godine podobna za izvršenje, da predstavlja izvršnu ispravu te da sud u izvršnom postupku nije mogao odbiti njegov predlog za izvršenje, ali nalazi da su isti bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, jer navedeno rešenje doneto u izvršnom postupku nije predmet zahteva ni preispitivanja u ovoj pravnoj stvari, ao ovim navodima tužioca izjasnio i Ustavni sud u svojoj odluci Už 3512/13 od 07.09.2015. godine.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić