Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga prepisanim članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Budući da je revizija dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 87/18), nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zaposlen na radnom mestu magacionera u Sekciji za prevoz robe ... – stanica ... . Tuženi je privredno društvo nastalo izdvajanjem iz preduzeća „Železnice Srbije“ Beograd, po osnovu Odluke Vlade RS od 02.07.2015. godine. Tuženi je kao poslodavac sledbenik od „Železnice Srbije“ Beograd preuzeo Kolektivni ugovor sa pripadajućim Aneksom. Utvrđeno je da tuženi nije tužiocu isplaćivao naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu u skladu sa zaključenim ugovorom u radu, prema kome zaposleni ima pravo na zaradu, zaradu po osnovu rezultata rada, uvećanu zaradu, naknadu zarade i naknadu troškova i drugih primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Prema članu 57. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 30.11.2002. godine, u vrednost jednog radnog časa je uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ali na takav način da je svedena na jedan radni čas. U kolektivnom ugovoru nije navedena novčana vrednost navedenih naknada, niti su one novčano iskazane. U spornom periodu od 01.09.2015. godine do 31.03.2017. godine, tuženi nije u obračunima zarada tužiocu iskazivao novčani iznos spornih naknada. Visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđena je prema nalazu i mišljenju veštaka. Utvrđeno je da su tužiocu naknada za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, mimo osnovne zarade, poslednji put isplaćeni u 2002. godini, a nakon toga ishrana u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora nisu uključeni u zaradu niti su posebno iskazivani. Iako je nakon donošenja Kolektivnog ugovora u članu 57. stav 2. propisano da je u vrednost jednog radnog časa iz stava jedan uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, mesečna zarada tužioca narednog meseca je i dalje ostala ista.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.09.2015. godine do 31.03.2017. godine isplati iznose bliže određene u usvajajućem delu prvostepene presude, sa pripadajućom kamatom. Međutim, po oceni drugostepenog suda, tužilac nema pravo na naknadu za ishranu u toku rada i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, ponovo je predviđeno i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ br. 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbama člana 5. ovog Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7 Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas, dok je stavom 4. istog člana propisano da se vrednost jednog radnog časa umanjuje za 10% i iznosi 66,46 dinara neto.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud osnovano zaključuje da konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 4/2015), a koja odredba je identična i u Aneksu Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 4/06), nije izvršena, te da se iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, niti je u nominalnom iznosu određena u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pri tom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati naknadu za ishranu u toku rada i naknadu na ime regresa za vreme korišćenje godišnjeg odmora, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u visini od 83.800,00 dinara, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12), kao i troškove sudskih taksi na reviziju od 28.720,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 43.080,00 dinara prema Tarifnom broju 1. i 2. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 106/15).

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić