Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda postupka iz odredbe člana 374. stav 1. učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom koje bi mogle predstavljati dozvoljen revizijski navod.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, sa kojim je zaključio dva ugovora o radu na određeno vreme, dana 02.04.2019. godine i 30.04.2019. godine, oba na period od mesec dana. Prema navodima tužbe tužilac je sve do septembra meseca nastavio da radi kod tuženog, u kom periodu je redovno primao zaradu, ostvarivao sva prava po osnovu radnog odnosa i bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje. Tužilac tvrdi da u ovom periodu nije zaključivao ugovore o radu, a da su mu 02.09.2019. godine retroaktivno uručeni ugovori svi na period od po mesec dana, kao i rešenja o otkazu svakog od tih ugovora, koje on nije želeo da potpiše. Tuženi je krajem avgusta meseca imao havariju u prostorijama kada su mu poplavljeni svi dokumenti, te nema sporne ugovore za tužioca, ali je dostavio sve prijave i odjave na obavezno socijalno osiguranje za tužioca u ovom periodu. Svedok BB, knjigovođa tuženog, izjavio je da je on vršio prijave i odjave sa obaveznog socijalnog osiguranje za tuženog i da nikada nije vršio prijave bez da mu klijenti dostave Ugovor o radu. Svedok VV, radnik tuženog, potvrdio je da tužilac u utuženom periodu zaključivao ugovore o radu sa tužiocem na po mesec dana, da je odbio da potpiše ugovor o radu za septembar mesec 2019. godine, zbog čega mu je prestao radni odnos kod tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan, zaključujući da nisu ispunjeni zakonski uslovi propisani odredbama članova 37. i 175. Zakona o radu da bi se utvrdio preobražaj radnog odnosa iz radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, da se utvrdi da je nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu i da se obaveže tuženi da tužiocu nadoknadi štetu u iznosu od 18 zarada koje bi tužilac ostvario da je radio kod tuženog i da tužilac nije dokazao tvrdnje na kojima zasniva tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu osnovani navodi tužioca u reviziji da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Odredbom člana 37. Zakona o radu je propisano da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.), a da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.). Odredbom stava 6. istog člana propisano je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Prema odredbi čl. 175 stav 1. tačka 1. Zakona o radu radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan.

U konkretnom slučaju tužilac je po više ugovora na određeno vreme od po mesec dana, u periodu od 02.04.2019. godine do 31.08.2019. godine bio angažovan kod tuženog, a poslednji ugovor o radu na određeno vreme tužiocu je istekao 31.08.2019. godine, nakon kojeg nije više radio kod tuženog. Ovakvo činjenično stanje je, i pored nedostatka pojedinih ugovora na određeno vreme (koji su, kako je utvrđeno, uništeni u havariji- poplavi kod tuženog), utvrđeno na osnovu urednih prijava i odjava sa obaveznog socijalog osiguranja koje se nalaze u spisima predmeta, kao i na osnovu pismenog izjašnjenja RF za PIO, Filijala Leskovac, da se uz prijavu ili odjavu sa osiguranja uz popunjen M obrazac dostavlja na uvid i Ugovor o radu. Kod ovakvog utvrđenja kao neosnovan se pokazuje zahtev tužioca za utvrđenje radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme jer za to, suprotno navodima revizije, nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi. Neosnovano je ukazivanje u reviziji na nezakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu od 31.08.2019. godine. Ovo stoga što nakon isteka propisanog roka, ugovor o radu koji je zasnovan na određeno vreme prestaje po samom zakonu, na osnovu odredbe člana 175. Zakona o radu, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi te bi rešenje o otkazu imalo deklaratorni karakter, a i priloženo rešenje s obzirom da nije potpisano i overeno nije ni proizvelo pravno dejstvo niti se nalazi u pravnom prometu. Iz navedenog proizlazi i neosnovanost zahteva tužioca za naknadu štete u visini 18 zarada koje bi ostvario da radi kod tuženog. Shodno navedenom neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i preostale revizijske navode tužioca, ali je zaključio da su isti pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda, jer su isticani i u žalbi, a nisu od uticaja na ocenu pravilnosti presuđenja, zbog čega revizija tužioca nije osnovana, te je odlučeno na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić