Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 692/19 od 21.01.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i četvrtom izreke. U stavu trećem izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka koje je imao pred prvostepenim sudom u iznosu od 97.860,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, a iznad dosuđenog iznosa odbija se zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku pred prvostepenim sudom. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u odnosu na stav prvi i četvrti izreke, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odlučuje shodno odredbi člana 404. ZPP.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), propisano je da revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Naime, predmet tražene pravne zaštite je isplata razlike plate do dvostrukog iznosa plate na osnovu obavljenog rada i vremena provedenog na radu, a pravnosnažnom presudom je tužbeni zahtev delimično usvojen. O ovom pravu tužioca i o visini tražene naknade, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz sudske odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate u ovoj pravnoj stvari podneta je 21.10.2015. godine, a kako vrednost pobijanog dela potraživanja, očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužioca nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić