2

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4550/21 od 19.11.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 2737/19 od 15.04.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 2737/19 od 16.07.2021. godine, u stavu prvom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, za period od 01.07.2016. godine do 30.06.2019. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i da na dosuđene novčane iznose uplati za tužioca doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Osnovnog suda u Lazarevcu P1 2737/19 od 15.04.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 2737/19 od 16.07.2021. godine i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog posupka u iznosu od 143.958,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 1.950,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 20.893,50 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac su blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2). Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je izjavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i u utuženom periodu je rad obavljao tako što je svaki drugi dan radio po 12 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što se jedan dan radi od 07 do 19 časova, drugi dan je pauza i tako se ciklus ponavlja. Tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocu, zaradu nije uvećavao za rad po osnovu smenskog rada za 8,9%, shodno odredbi člana 38. stav 1. tačka 4) Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, ocenivši da je tužilac u navedenom vremenskom periodu radio u smenama i zato ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 108. stav 4. Zakona o radu i članu 38. stav 1. tačka 4) Posebnog kolektivnog ugovora tuženog, u visini utvrđenoj veštačenjem, sa pripadajućim doprinosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, način rada tužioca nema karakter smenskog rada zbog čega on neosnovano potražuje od tuženog isplatu po tom osnovu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 63. st. 1. i 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05...75/14), rad u smenama je organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja. Zaposleni koji radi u smenama je zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena.

Prema odredbi člana 108. stav 4. Zakona o radu, opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, a prema odredbi člana 114. stav 1. istog zakona, zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2) Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4) propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tužiocu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4) Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu u utuženom periodu, kao i pravo na uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati navedene naknade, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u prvom stavu presude.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji i traženih troškova, obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 81.395,80 dinara, i to: na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 121/12, 99/20, 37/21), kao i takse za reviziju u iznosu od 25.358,32 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 38.037,48 dinara, primenom Zakona o sudskim taksama – („Službeni glasnik RS“ broj 28/94, ... 95/18), na osnovu člana 153. stav 1, člana154. i 163. ZPP.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, Vrhovni sud je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić