Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je protiv Zdravstvenog centra Vranje vodila radni spor pred Osnovnim sudom u Vranju, radi naplate troškova dolaska i odlaska sa rada za period od aprila 2013. godine do novembra 2014. godine, a postupak je završen presudom P1 647/16 od 23.05.2017. godine kojom je njen tužbeni zahtev usvojen. Na predlog tužilje, kao izvršnog poverioca, Osnovni sud u Vranju je rešenjem II 3836/17 od 29.06.2017. godine, usvojio predloženo izvršenje radi namirenja potraživanja iz pravnosnažne presude kao i troškova izvršnog postupka. Predmet Osnovnog suda u Vranju II 3836/17 dostavljen je na sprovođenje javnom izvršitelju Stanku Filipoviću iz ... koji je, 21.07.2017. godine, doneo Zaključak II 1444/17 tako što je odredio sprovođenje izvršenja određenog rešenjem Osnovnom sudu u Vranju od 29.06.2017. godine, na sredstvima na računu izvršnog dužnika. Zaključak javnog izvršitelja je, 08.08.2017. godine, dostavljen na realizaciju Narodnoj banci Srbije – Odsek za prinudnu naplatu Kragujevac, koja je, obaveštenjem od 24.07.2017. godine, obavestila javnog izvršioca da izvršenje nije sprovedeno u roku od 15 dana od dana prijema zaključka. Tužilja je, kao izvršni poverilac, podneskom od 12.08.2019. godine tražila promenu sredstava izvršenja zaplenom novčanih sredstava od dužnikovog dužnika, nakon čega u predmetu javnog izvršitelja nisu preduzimane druge radnje. Račun Zdravstvenog centra Vranje je u neprekidnoj blokadi ukupno 1827 dana tako da izvršenje određeno rešenjem suda i zaključkom javnog izvršitelja nije sprovedeno. Osnivač Zdravstvenog centra Vranje je Republika Srbija a taj centar se pretežno finansira iz ustupljenih javnih prihoda, dok su pokretne i nepokretne stvari koje koristi u radu u javnoj svojini. Sva pokretna i nepokretna sredstva Zdravstvenog centra u Vranju su u svojini Republike Srbije a taj centar ne raspolaže zadužbinama niti ima udela u imovini drugih društava, dok se pokloni i donacije uplaćuju samo na račune koji su zaštićeni i ne mogu biti predmet izvršenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tuženu obavezao da tužilji isplati predmetno potraživanje, primenom odredbe člana 28. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, člana 54. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, člana 11. i člana 14. stav 1. Zakona o stečaju i člana 16. stav 3. Zakona o javnoj svojini nalazeći da u konkretnom slučaju postoji solidarna odgovornost Republike Srbije za obaveze Zdravstvenog centra u Vranju, čiji je ona osnivač, pošto postoje materijalnopravni uslovi za otvaranje stečajnog postupka zbog trajne nesposobnosti dužnika za plaćanje pa tužilja svoje potraživanje može da naplati jedino od tužene Republike Srbije.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio nalazeći da je izvršni postupak, koji tužilja vodi protiv svog poslodavca čiji je osnivač tužena, još uvek u toku i da tužilja nije dokazala da su iscrpljena sva raspoloživa sredstva izvršenja propisana Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, niti je dokazala da su ispunjeni uslovi za otvaranje stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom, pa, po oceni drugostepenog suda, nisu ispunjeni materijalni uslovi za primenu odredbe člana 14. Zakona o stečaju odnosno za aktiviranje pravila o solidarnoj odgovornosti Republike Srbije, kao osnivača Zdravstvenog centra Vranje.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo a tužilja osnovano na to u reviziji ukazuje.

Odredbom člana 28. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 25/2019) propisano je da zdravstvenu ustanovu u javnoj svojini osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a zdravstvenu ustanovu u privatnoj svojini osniva pravno ili fizičko lice, pod uslovima propisanim ovim zakonom (stav 2). Zdravstvena ustanova može se osnovati kao: 1) dom zdravlja; 2) zdravstvena ustanova poliklinika; 3) apotekarska ustanova; 4) bolnica (opšta i specijalna); 5) zdravstveni centar; 6) zavod; 7) zavod za javno zdravlje; 8) klinika; 9) institut; 10) kliničko-bolnički centar; 11) univerzitetski klinički centar; 12) vojna zdravstvena ustanova ili sanitetska jedinica i ustanova u Vojsci Srbije, u skladu sa posebnim zakonom.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/2015... 9/2020), sredstva i predmete izvršenja propisije u odredbi člana 54. tako što sredstva izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja jesu: prodaja nepokretnosti izvršnog dužnika, prodaja pokretnih stvari izvršnog dužnika, zajednička prodaja nepokretnosti i pokretne stvari, prenos novčanog potraživanja izvršnog dužnika, prenos zarade izvršnog dužnika, prenos novčanih sredstava s računa izvršnog dužnika kod banke, prenos sredstava sa štednog uloga ili tekućeg računa izvršnog dužnika, prodaja finansijskih instrumenata izvršnog dužnika, prodaja udela izvršnog dužnika u privrednim subjektima i prenos potraživanja izvršnog dužnika da mu se preda ili isporuče pokretne stvari ili preda nepokretnost i unovčenje drugih imovinskih prava izvršnog dužnika (stav 2).

Na osnovu odredbe člana 11. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15 i 106/16), stečajni postupak otvara se kad se utvrdi postojanje samo jednog stečajnog razloga (stav 1), dok su stavom 2. istog člana zakona pobrojani stečajni razlozi i to između ostalog trajna nesposobnost plaćanja, koja postoji ako stečajni dužnik ne može da odgovori svojim novčanim obavezama u toku od 45 dana od dana dospelosti obaveze i potpuno obustavi sva plaćanja u neprekidnom trajanju od 30 dana. Prema članu 14. stav 1. istog zakona, stečajni postupak ne sprovodi se prema Republici Srbiji, autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, fondovima ili organizacijama obaveznog penzijskog, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode iz republičkog budžeta odnosno budžeta autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Za obaveze pravnog lica nad kojim se u skladu sa stavom 1. ovog člana Zakona ne sprovodi stečajni postupak, solidarno odgovaraju njegovi osnivači, odnosno vlasnici kao i članovi i akcionari (stav 3).

Na osnovu odredbe člana 16. stav 2. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 153/2020) na nepokretnostima u javnoj svojini koju, u celini ili delimično koriste organi Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, ostvarivanje njihovih prava i dužnosti ne može se sprovesti prinudnim izvršenjem. Predmet prinudnog izvršenja ne mogu biti ni pokretne i nepokretne stvari koje koriste zdravstvene ustanove iz plana mreže zdravstvenih ustanova, osim u slučajevima iz člana 17. stav 2. ovog zakona na osnovu Odluke Vlade (stav 5).

U konkretnom slučaju, tužilja ima nenaplaćeno novčano potraživanje prema Zdravstvenom centru Vranje čiji je osnivač Republika Srbija, a koje nije naplaćeno u izvršnom postupku imajući u vidu da je izvršni dužnik u neprekidnoj blokadi pet godina. Pošto su sve pokretne i nepokretne stvari koje koriste zdravstvene ustanove, pa i Zdravstveni centar u Vranju, u javnoj svojini Republike Srbije, a Zdravstveni centar nema udela u imovini drugih društava, pri čemu se pokloni i donacije uplaćuju samo na račune koji su zaštićeni i ne mogu biti predmet izvršenja, sledi da tužilja nije u mogućnosti da svoje potraživanje naplati u izvršnom postupku protiv Zdravstvenog centra u Vranju zbog njegove trajne nesposobnosti za plaćanje, što znači da postoje materijalno-pravni uslovi za otvaranje stečajnog postupka. Međutim, pošto se na osnovu odredbe člana 14. stav 1. Zakona o stečaju, stečajni postupak ne sprovodi protiv zdravstvene ustanove koja se pretežno finansira kroz ustupljene javne prihode iz republičkog budžeta, što je ovde slučaj, sledi da je tužena solidarno odgovorna za dugove Zdravstvenog centra u Vranju, kao njegov osnivač, u smislu odredbe člana 14. stav 3. Zakona o stečaju.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kad jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi dužnici se oslobađaju. Pošto je tužena solidarni dužnik, sledi da je drugostepeni sud, preinačenjem prvostepene presude pogrešno primenio materijalno pravo.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka koju je prvostepeni sud doneo pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je uspela u revizijskom postupku pa joj pripada pravo na naknadu troškova tog postupka na osnovu odredbe čl. 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Troškovi priznati tužilji obuhvataju njene izdatke na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife i za sudske takse na reviziju i odluku po reviziji od po 5.932,00 dinara, u granicama njenog opredeljenog zahteva, a na osnovu važeće Taksene tarife.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić