Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4565/2021 od 15.12.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 4565/2021 od 30.12.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade za period od 01.03.2017. godine do 01.01.2020. godine, isplati ukupan iznos od 44.700,18 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade, prema zaključku Vlade RS 05 br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, isplati za period od od 01.03.2017. godine do 01.01.2020. godine, ukupan iznos od 21.730,62 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 28.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. U vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20) – u daljem tekstu ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... po osnovu rešenja od 01.05.2006. godine, kojim je tužiocu određen koeficijent za obračun i isplatu plate 8,30. Rešenjem od 12.11.2019. godine tužilac je raspoređen na radno mesto ... u Odeljenju za ... pri Opštinskoj upravi Opštine Štrpce. Zarada tužioca je uvećana za 50% po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na Kosovu i Metohiji na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade i to prema prvoj varijanti u visini razlike između minimalne zarade i osnovne zarade tužioca bez uvećanja po zaključku Vlade Republike Srbije za sporni period gde je veštak našao da visina razlike od isplaćene do pripadajuće osnovne zarade iznosi 44.700,18 dinara, dok visina razlike na ime tzv. „kosovskog dodatka“ iznosi 21.730,62 dinara. Tužilac je precizirao svoje tužbene zahteve prema prvoj varijanti nalaza i mišljenja u pogledu razlike zarade i uvećanja po osnovu zaključka Vlade.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za traženu isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade osnovan, kao i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, pa je tužbene zahteve usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno. Takva isplata je realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga smatra da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ovo je iz razloga što tužilac shodno Zakonu o platama službenika i nameštenika u organima Autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, broj 113/2017, 86/2019), saglasno članu 5. stav 2, ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno. Prema nalazu veštaka tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun tužene nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu u spornom periodu je manja od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog i trećeg izreke je doneta primenom čl. 165. i 163. stav 2. u vezi čl. 153. i 154. stav 1. ZPP. Tužiocu ne pripadaju troškovi opredeljeni u odgovoru na žalbu iz razloga što se ne radi o izdatku koji je bio potreban radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP. S obzirom da je uspeo u postupku po reviziji tužiocu pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika, u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, broj 37/21 od 14.04.2021. godine), kao i na ime sudskih taksi za reviziju 9.114,46 dinara i za odluku po reviziji 13.671,70 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić